БЕОГРАД – У Београду, на Војно- медицинској академији, данас је преминуо један од најпознатијих и најчитанијих српских писаца, сликар и новинар Момчило Момо Капор, потврдила је Танјугу његова породица.
Рођен је у Сарајеву 1937 . године, а одмах по завршетку Другог светског рата са породицом се преселио у Београд у коме је, уз повремена избивања широм света, остао до краја живота и био његов својеврсни хроничар.
Дипломирао је сликарство 1961 . године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовица . Од како је 1975. године објавио „Фолиранте” написао је велики број романа и збирки прича. Аутор је и бројних документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти , Банкет , Валтер брани Сарајево , Џоли џокеј , Крај викенда).
Романи „Уна” и „Књига жалби” доживели су екранизацију. Превођен је на француски , немачки , пољски , чешки , бугарски , мађарски , словеначки и шведски језик .
Момо Капор биће сахрањен сутра у 16 часова у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, а комеморација поводом његове смрти биће одржана у 13.30 часова у Свечаној сали Скупштине Београда, потврђено је Бети у Служби за протокол Града.
-------------------------------------------------------------------------------------
Увек се враћао Београду
Момо Капор, сликар и писац, велики борац који се никада није предавао, изгубио је своју последњу битку.
Капор је аутор више од четрдесет књига: романа, приповедака, драма, путописне, аутобиографске и есејистичке прозе. По професији је сликар. На књижевну сцену ступио је почетком шездесетих година као аутор радио, телевизијских и позоришних драма.
Његови романи налазе се на листама домаћих бестселера. Најпознатији су: „Фолиранти”, „Провинцијалац”, „Уна”, „Зелена чоја Монтенегра”, „Хроника изгубљеног града”, „Последњи лет за Сарајево”, „Конте”, „Елдорадо”, „Англос”, „Исповести”... Капорове књиге преведене су на двадесетак језика. Изложбе слика имао је у Њујорку, Бостону, Женеви, Франкфурту, Лондону, Београду... Илустровао је велики број својих књига и књига других аутора. На прошлогодишњем Сајму књига у Београду, издавачка кућа „Танеси” објавила је луксузну монографију „Santa Maria della Salute” са илустрацијама Моме Капора. Том приликом је рекао: „Илустровао сам много књига у животу, али овај пут, као да је изнад мене све време бдела Ленка Дунђерски, водећи моју руку”. Симон Симоновић, власник куће „Танеси”, договарао се недавно с Капором да илуструје књигу песама Милоша Црњанског. Радовао се и овом послу.
Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске. Добитник је Октобарске награде града Београда, Награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу („Зелена чоја Монтенегра”), награда „Лаза Костић”, „Тодор Манојловић”, „Борисав Станковић”, награда за животно дело Удружења књижевника Србије и Српске књижевне задруге.
Када је стигло признање из Српске књижевне задруге, шеретски је одговорио да није задовољан оним што је до сада учинио: „Чини ми се да су ово, до сада, биле само стилске вежбе, припрема за почетак нечег новог. А када примам неку награду, а то се не догађа тако често, страх ме је да није у питању скривена камера”.
Родоначелник је такозване „џинс прозе”. Од „прозе у траперицама”, приметила је критика, Капор је стигао до „прозе у маскирној униформи”. На ове злураде критике одговарао је духовито да је то само промена модне линије. Током рата, објашњавао је, није могао да се не придружи својим прецима у Херцеговини који су се борили за опстанак и којима је претило истребљење. Уосталом, исто то су учинили Хемингвеј, Марло, Антоан де Сент-Егзипери и толики други писци.
Једно поглавље у новом роману „Исповести”(СКЗ) посвећено је Радовану Караџићу. Капор се никада није одрекао свог пријатеља. У затворској ћелији у Шевенингену, поред књига Добрице Ћосића и Матије Бећковића, налазе се и књиге Моме Капора. О Хашком трибуналу није мислио ништа добро: говорио је када изручимо Ратка Младића, тражиће нам Гаврила Принципа и тако унедоглед.
Подједнако је биоуспешан и као сликар и као писац. Да сам био паметнији, никада не бих ништа написао, само бих сликао. Сликари живе дуго”, говорио је.
Прогласили су га „лаким писцем”, а томе је, руку на срце, и сам допринео јер је презирао мистификације око писања: „Па шта ког ђавола раде сви уметници, него се удварају публици од које живе. Они најузвишенији духови, који презиру публику, вероватно држе своје књиге и рукописе у фиокама, па тако никада нећемо имати срећу да их упознамо. Шта је, у ствари уметност, него вечито тражење неузвраћене љубави”.
Ходочастио је по целом свету, али се увек враћао Београду. Постоји, умео је да каже, само један град у коме би живео, ако би га избацили из Београда – Њујорк. Београд је за Капора био нискобуџетни Њујорк.
Био је веран читалац „Политике”, до последњег часа.
„Политика”, кафа и цигарета на мушеми – мртва природа кроз векове. Налази се, такође, и на многим мојим сликама, на столу уместо столњака и као хартија у којој су умотани букети цвећа са Каленић пијаце. Цвеће је за жене, а „Политика” за мушкарце – рекао је у једном разговору за „Политику”.
Зоран Радисављевић