BEOGRAD – U Beogradu, na Vojno- medicinskoj akademiji, danas je preminuo jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor, potvrdila je Tanjugu njegova porodica.
Rođen je u Sarajevu 1937 . godine, a odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.
Diplomirao je slikarstvo 1961 . godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica . Od kako je 1975. godine objavio „Folirante” napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti , Banket , Valter brani Sarajevo , Džoli džokej , Kraj vikenda).
Romani „Una” i „Knjiga žalbi” doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski , nemački , poljski , češki , bugarski , mađarski , slovenački i švedski jezik .
Momo Kapor biće sahranjen sutra u 16 časova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a komemoracija povodom njegove smrti biće održana u 13.30 časova u Svečanoj sali Skupštine Beograda, potvrđeno je Beti u Službi za protokol Grada.
-------------------------------------------------------------------------------------
Uvek se vraćao Beogradu
Momo Kapor, slikar i pisac, veliki borac koji se nikada nije predavao, izgubio je svoju poslednju bitku.
Kapor je autor više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze. Po profesiji je slikar. Na književnu scenu stupio je početkom šezdesetih godina kao autor radio, televizijskih i pozorišnih drama.
Njegovi romani nalaze se na listama domaćih bestselera. Najpoznatiji su: „Foliranti”, „Provincijalac”, „Una”, „Zelena čoja Montenegra”, „Hronika izgubljenog grada”, „Poslednji let za Sarajevo”, „Konte”, „Eldorado”, „Anglos”, „Ispovesti”... Kaporove knjige prevedene su na dvadesetak jezika. Izložbe slika imao je u Njujorku, Bostonu, Ženevi, Frankfurtu, Londonu, Beogradu... Ilustrovao je veliki broj svojih knjiga i knjiga drugih autora. Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, izdavačka kuća „Tanesi” objavila je luksuznu monografiju „Santa Maria della Salute” sa ilustracijama Mome Kapora. Tom prilikom je rekao: „Ilustrovao sam mnogo knjiga u životu, ali ovaj put, kao da je iznad mene sve vreme bdela Lenka Dunđerski, vodeći moju ruku”. Simon Simonović, vlasnik kuće „Tanesi”, dogovarao se nedavno s Kaporom da ilustruje knjigu pesama Miloša Crnjanskog. Radovao se i ovom poslu.
Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu („Zelena čoja Montenegra”), nagrada „Laza Kostić”, „Todor Manojlović”, „Borisav Stanković”, nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije i Srpske književne zadruge.
Kada je stiglo priznanje iz Srpske književne zadruge, šeretski je odgovorio da nije zadovoljan onim što je do sada učinio: „Čini mi se da su ovo, do sada, bile samo stilske vežbe, priprema za početak nečeg novog. A kada primam neku nagradu, a to se ne događa tako često, strah me je da nije u pitanju skrivena kamera”.
Rodonačelnik je takozvane „džins proze”. Od „proze u trapericama”, primetila je kritika, Kapor je stigao do „proze u maskirnoj uniformi”. Na ove zlurade kritike odgovarao je duhovito da je to samo promena modne linije. Tokom rata, objašnjavao je, nije mogao da se ne pridruži svojim precima u Hercegovini koji su se borili za opstanak i kojima je pretilo istrebljenje. Uostalom, isto to su učinili Hemingvej, Marlo, Antoan de Sent-Egziperi i toliki drugi pisci.
Jedno poglavlje u novom romanu „Ispovesti”(SKZ) posvećeno je Radovanu Karadžiću. Kapor se nikada nije odrekao svog prijatelja. U zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu, pored knjiga Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića, nalaze se i knjige Mome Kapora. O Haškom tribunalu nije mislio ništa dobro: govorio je kada izručimo Ratka Mladića, tražiće nam Gavrila Principa i tako unedogled.
Podjednako je biouspešan i kao slikar i kao pisac. Da sam bio pametniji, nikada ne bih ništa napisao, samo bih slikao. Slikari žive dugo”, govorio je.
Proglasili su ga „lakim piscem”, a tome je, ruku na srce, i sam doprineo jer je prezirao mistifikacije oko pisanja: „Pa šta kog đavola rade svi umetnici, nego se udvaraju publici od koje žive. Oni najuzvišeniji duhovi, koji preziru publiku, verovatno drže svoje knjige i rukopise u fiokama, pa tako nikada nećemo imati sreću da ih upoznamo. Šta je, u stvari umetnost, nego večito traženje neuzvraćene ljubavi”.
Hodočastio je po celom svetu, ali se uvek vraćao Beogradu. Postoji, umeo je da kaže, samo jedan grad u kome bi živeo, ako bi ga izbacili iz Beograda – Njujork. Beograd je za Kapora bio niskobudžetni Njujork.
Bio je veran čitalac „Politike”, do poslednjeg časa.
„Politika”, kafa i cigareta na mušemi – mrtva priroda kroz vekove. Nalazi se, takođe, i na mnogim mojim slikama, na stolu umesto stolnjaka i kao hartija u kojoj su umotani buketi cveća sa Kalenić pijace. Cveće je za žene, a „Politika” za muškarce – rekao je u jednom razgovoru za „Politiku”.
Zoran Radisavljević