Када га је као младића, усмереног ка прозаичном техничком занимању, Ван Гог позвао помоћу једне репродукције да му се придружи у стварању величанствене сликарске уметности боје и облика, Велизар Крстић није слутио да ће на том путу понети и много тежи терет вечитог преиспитивања, сумње и немира који је на својим плећима вукао велики мајстор из Холандије. У животу одлучан, храбро прихвативши своје позвање, Велизар Крстић ће у наредних педесет година изградити самосвојан ликовни опус, саткан од цртежа, слика, графика и скулптура који ће обележити нашу епоху глобалних катастрофа, националног страдања, личног пропадања и појединачног нестајања.
Тако и у сликама и објектима колача или воћа са наизглед поп-артистичком тематиком стоји горка иронија и критички однос према обећаном рају неолибералне економије и глобалне искључивости
На почетку уметничког рада Велизарева урођена озбиљност и посвећеност послу нашли су у професору Ђорђу Бошану праву подршку за врло експресивно и драматично третирање мотива, људске фигуре, рашчеречених животиња и митолошких ликова, за изливање на платно нагомилане унутрашње тескобе кроз фуриозно сударање линије, светлосних и бојених мрља. Драматично осећање преносило се и на призоре из свакодневице, на обућу, женску фризуру или кућну муву откривајући у предимензионираним облицима наличје ствари. Као први добитник Лубардине награде усавршавао се у Бечу а касније у Атини, у та два пола наше културне осе што је допринело даљем продубљивању његовог паралелног осећања припадности али и отуђености, његовог тражења суштинских одговора за проблеме хумане егзистенције. О томе сведоче његови портрети, истовремени прикази спољашњег изгледа и интестиналног садржаја који балансирају између мрачних страна бића и свет(л)ости људског лица.
Драстична супротстављеност визуелних елемената биће обележје Велизарeвог сликарског и графичког дела и у каснијим радовима насталим као неумитна реакција на апокалиптично друштвено-економско и политичко окружење, на општу беду, глад и помор кроз које смо овде пролазили и пролазимо. Тако и у сликама и објектима колача или воћа са наизглед поп-артистичком тематиком стоји горка иронија и критички однос према обећаном рају неолибералне економије и глобалне искључивости. Згуснути исказ који карактерише свако Велизарево дело, настао из дубоког и снажног доживљаја потеклог из балканских корена, припада оном универзалном поимању ликовног дела као организма по себи у којем је уметник једини и суверени творац. Овакав бескомпромисни уметнички став донео му је током година бројне награде у земљи и иностранству али и извесну усамљеност у свету виртуелних представа и технолошких опсена и нематеријалног и ефемерног схватања појма уметничког дела.
Бављење собом проузроковало је и већу осетљивост према другом што је Велизар Крстић умео да покаже у контакту са ђацима у Шуматовачкој, са бројним студентима графике и сликарства на Факултету ликовних уметности где је током двадесет пет година успешно преносио своја искуства, али и на Аристотеловом универзитету у Солуну где је био један од оснивача катедре графике. Свој допринос друштвеном ангажману дао је и на челу Удружења ликовних уметника Србије и бројним другим активностима на културном плану.
На својој последњој изложби одржаној 2018. у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”, Велизар Крстић је представио цртеже, слике, графике и скулптуре из разних периода, откривајући поглед на свет у којем доминирају облици настајања и рађања, али и трагања за смислом испред зида равнодушности и опасности од сталне контроле нашег постојања. Опус Велизара Крстића указује се као изузетна уметничка вредност која непоколебљиво стоји у свету, испуњен драматичним осећањем трагичног из кога нас његов аутор увек посматра свевидећим оком.
Чедомир Васић