Књижевник, преводилац, прозаист и књижевни критичар, добитник бројних награда и признања, Владимир Јагличић, преминуо је у свом родном Крагујевцу, у 60. години, саопштило је Удружење књижевника Србије. Јагличић је уређивао неколико листова и часописа („Погледи”, „Шумадија”, „Књижевне новине”, „Знамен”, „Кораци”, „Липар”).
Oд 2004. до 2011. био je директор Спомен-парка „Крагујевачки октобар”. Објавио је збиркe „ Србија земља”, „Неповратно”, „Немој да ме зовеш”, „Пре него одем”, „Јутра”, „Поседи”, „Стуб”, „Предграђе хоризонта”… Са руског је превео неколико десетина наслова – „Изабране песме“ Александра Блока, Антологију руске поезије 18. и 19. века, „Бити то што јеси” Арсенија Тарковског, „Социјализам као појава светске историје” Игора Шафаревича, „У потрази за праведношћу” Ивана Иљина, „Гробљанску траву” Ивана Буњина, „Паганина” Александра Туљанина…
За свој рад Јагличић је добио признања: „Милош Црњански”, „Бранко Миљковић”, „Милош Н. Ђурић”, „Григорије Елезовић”, „Јован Грчић Миленко”, Печат вароши сремскокарловачке, „Раде Драинац”…
У разговору за „Политику” у фебруару ове године Владимир Јагличић је рекао: „Ја сам одувек преводио на своју руку оно што сам држао важним, а да ли ће шта бити штампано, сматрао сам другоразредним питањем. Трудио сам се да преводим оне писце које сам сматрао запостављеним. Тако радећи, сачинио сам фонд преведених дела за које нисам знао када и како ћу их штампати: важно је било да она задовољавају мој уметнички критеријум. Заправо, стварао сам библиотеку књига које сам желео да читам на матерњем језику, верујући у прво и последње човеково право: да оно што воли прогласи великим. Чак и да све те бројне преведене књиге нису нашле издаваче, ја бих у њих веровао, и то је све.”
К. Р.