У Љубљани је пре два дана изненада преминуо прослављени сниматељ и директор фотографије Вилко Филач, јавиле су новинске агенције, а некадашња југословенска филмска јавност остала је затечена овом вешћу, јер нема филмског редитеља са ових простора који није бар једном пожелео да иза камере види сигурно Вилково око.
Филач је рођен у Птују 14. фебруара 1950. године, био је „прашки ђак”, дипломирао је на Филмској академији у Прагу на којој се дружио са Тином Перком, Гораном Марковићем, Лорданом Зафрановићем, Емиром Кустурицом, сарађивао са Карпом Годином, Францом Слаком, Францом Штиглицем, младим Стефаном Арсенијевићем.
Био је директор фотографије у свим вишеструко награђиваним Кустуричиним филмовима, почевши од првенца „Сећаш ли се Доли Бел”, „Отац на службеном путу”, „Аризона дрим”, „Дом за вешање” и „Подземље”. Последњих 15 година највише је снимао у иностранству, али је и предавао на љубљанској Академији за филм.
На вест о Филачевој смрти, Емир Кустурица у изјави за „Политику” каже: „То је нешто најтрагичније што сам чуо после смрти својих родитеља. То је велики део моје младости и ево већ два дана не могу да се саставим и то не само зато што је Вилков одлазак упозорење генерацији која се полако гаси, већ је он саткан у мој нервни и емоционални систем и у мојих пет филмова. У свему су наши животи били повезани и када нисмо били заједно, а тајна Вилковог умећа била је једноставна. То је једини човек који није умекшавао фотографију, није користио онај бедни бели стиропор да је умекша, већ јој је давао оштрину. То је као да ми је умро брат, најбољи друг. Најбољи сниматељ у Европи”.
Сценограф Миљен Крека Кљаковић са којим је Филач радио на многим пројектима широм света, укључујући и Кустуричине филмове, о одласку пријатеља каже: „Нажалост, изненадни и прерани одлазак мог друга Вилка на ту другу страну на којој се о пријатељима говори у прошлости, изискује од мене да говорим када ми је најтеже. Био је један од најбољих сниматеља на свету, човек са којим сам много пута сарађивао, али та сарадња није била само професионална већ и пријатељска и из тога су се рађали многи добри резултати. Али, судбину сваког од нас тешко је докучити. Остаје празнина, тешки осећај и сећање да нам је „Тајни пролаз” било последње поглавље које нам се десило у тој дивној сарадњи...”.
Д. Л.
Random autor