Књижевница и академик Светлана Велмар Јанковић (1. фебруар 1933) преминула је јуче у Београду, граду који је на много начина овековечила у својим делима. Била је редовни члан САНУ, студирала је француску књижевност. Од 1959. године радила је у Издавачком предузећу „Просвета”. У српску књижевност ушла је романом „Ожиљак”, који је настајао педесетих година 20. века, припадајући генерацији која се у време превирања различитих праваца залагала за освајање веће слободе у уметности.
Верујући у Платонову идеју да је све знање сећање, откривање, Светлана Велмар Јанковић је у својој прози оживела збивања из српске историје, од заборава сачувала ишчезло српско грађанство.
„Настојим да призовем, видим и сагледам поједине одељке из прошлости како бих сазнала. Реч је, дакле, о виђењу, не о тумачењу. Пишем о прошлом да бих га видела, а и видим га док пишем. Сећање, које је поновно откривање, увек нас води истинитијем поимању света”, изјавила је у једном од многобројних интервјуа. Сматрала је да је владати причом исто као и владати цртежом, извор приповедања ове списатељице, по њеним речима, биле су „историјске приповести о животима појединаца и поколења, о судбинама народа из цивилизација”.
Романи Светлане Велмар Јанковић бестселери су без премца, редовно објављивани у више издања. „Лагум” је овенчан наградом „Меша Селимовић” (1990) и имао је седамнаест издања, а за „Бездно” је добило престижну НИН-ову награду (1996). Превод „Лагума” на француски Алена Капона представља прави мост између две културе. Међу признањима које је добила јесу и Андрићево, „Ђорђе Јовановић”, „Стефан Митров Љубиша” и многа друга. Роман „Нигдина” историјска је слика српског народа, која обухвата период од краја Другог светског рата до бомбардовања НАТО-а. Једно од последњих дела Светлане Велмар Јанковић „Капија Балкана”, садржи два миленијума Београда, града који је био рушен и освајан близу 140 пута. Личност вожда Карађорђа васкрсла је у роману „Востаније”, а у драмама Светлане Велмар оживљене су све противречности кнеза Михаила и Стефана Дечанског.
„Од ране младости привлачило ме је да наслућујем борбу што се морала водити у владару Стефану Урошу III, познатијем као Стефан Дечански. Добро је познато да је његов отац краљ Милутин наредио да он буде ослепљен као што се са извесном сигурношћу претпоставља да је његов син краљ Душан, будући цар, наредио да буде убијен. Какво ли је то црно зрачење морао у себи носити тај несрећни краљ, који је у народном предању остао као најплеменитији српски владар, и кога је црква прогласила за светитеља?”, запитала се у једном разговору Светлана Велмар Јанковић. Поводом лика кнеза Михаила у роману „Бездно”, књижевница је говорила о дубоким унутарњим противречностима овог српског владара, „склоног племенитости али и непромишљеној жестини”, разапетог између света и своје интиме.
Приче о Стефану Дечанском, као и о Стефану Немањи, Растку Немањићу, цару Душану, кнезу Лазару, али и омиљеном деспоту Стефану Лазаревићу, као дар свом унуку и поколењима младих за сећање на историју, уобличила је у „Књизи за Марка”.
Неки делови Београда постали су вечни, готово метафизички простори, захваљујући управо прози Светлане Велмар у књигама „Дорћол” и „Врачар”.
„Одрасла сам у Београду, и без тог тла не знам како бих постојала и како бих живела. Бавим се прошлошћу овог града да бих могла да разумем и поднесем његову садашњост”, причала је. Бомбардовање главног града доживела је као крај свог детињства, а управо је награда која јој је припала за животно дело била Шестоаприлска, додељена у знак сећања на дан када је Београд бомбардован 1941. године. Када је говорила о својој младости, сећала се тешких послератних година које је провела као дете Владимира Велмара Јанковића, помоћника министра просвете у влади Милана Недића. Велмар Јанковић одликован је Легијом части 1939. године, а после рата сматран је државним непријатељем. Књига сећања Светлане Велмар, која описује те године искушења, носи симболичан наслов „Прозраци”, и њено ново издање управо је објављено у „Лагуни”. „Политика је обележила животе свих нас, као што је једном рекао Слободан Селенић. Овде на Балкану политика је облик судбине”, сматрала је књижевница.
На месту где је пре нацистичког злочина било старо здање Библиотеке на Косанчићевом венцу, Светлана Велмар Јанковић била је годинама присутна као председница Управног одбора Народне библиотеке Србије. Непрекидно је за живота говорила о очувању аутентичности београдских здања, а 2002. дала је оставку на место члана Комисије за именовање улица Београда, због, како је рекла, уплива политике у одлучивање.
Књигама есеја „Савременици”, „Уклетници” и „Изабраници” постављала је нове критеријуме у вредновању српске књижевности, с друге тачке гледишта осветљавајући стваралаштво Диса, Растка Петровића, Нушића, Пере Тодоровића...
Саучешће породици преминуле књижевнице упутио је Синиша Мали, председник Привременог органа Београда, као и велики број јавних личности.
М. Вулићевић
----------------------------------------------
Телеграм саучешћа председника Републике Србије Томислава Николића
Уважена породице,
Остајете без љубави и подршке свог родитеља и баке, а српска књижевност без списатељице која је својим делом обележила наше доба. Овековечену у речима, заувек ћемо памтити јединствену Светлану Велмар Јанковић.
----------------------------------------------
Предраг Палавестра: У књижевности је био цео њен живот
Мада је у животу писала и романе, првенствено о пропасти српске грађанске класе, за мене је Светлана Велмар Јанковић пре свега критичар, који другима не намеће своје мишљење. Она живи књижевност и мисли о књижевности, јер је у књижевности био цео њен живот.
Љубомир Симовић: И даље ћемо је, живу, сретати
Туга је оно што се у оваквим приликама подразумева, али и оно што покушавамо да превладамо. Светлана нам у томе обилато помаже. Оставила нам је мноштво књига, да их прелиставамо и поново читамо. Изградила је и оставила нам свој родни Београд, у коме ћемо је и даље, живу, поново сретати: „Дорћол – имена улица”, „Лагум”, „Бездно” и „Капије Београда”, које нам је недавно широко отворила. Оставила нам је, у књигама есеја „Савременици” и „Уклетници”, којима се прошле године придружила и књига „Сродници”, сећања и сведочанства на писце, своје пријатеље, од којих је многи чекају тамо где је управо отпутовала.
Матија Бећковић: Рапсод Београда нашег времена
Како јој је отказивало тело, тако је све више светлела глава Светлане Велмар Јанковић, најгласовитијег рапсода Београда нашег времена, која је вишевековну историју, славуј страдања свог родног града, доживљавала као свој сопствени родослов. И тај Светланин светлопис остаће заувек неугашен.
Јовица Аћин: Надахњивала је неком нарочитом вером
Светлана Велмар Јанковић је списатељица на коју би свака национална култура могла и морала бити поносна. Њеним одласком изгубили смо много, али њено књижевно дело остаје живо. Она је магија због које не могу да верујем да њене творитељке више нема међу нама. Наше пријатељство потиче још од пре неколико деценија, када је Светлана била уредница једне од мојих књига. У њеном друштву увек је било пријатно. Њене речи ношене далекосежним смислом за време имале су увек праву историјску бременитост. Надахњивала ме је неком нарочитом вером. Помишљам да је то била вера у живот.
Љубица Арсић: Изузетан уредник и човек
Била је моја прва уредница, којој сам у београдској „Просвети”, предала свој рукопис романа „Чувари казачке ивице”. Поред тога што сам је претходно познавала, као изузетног писца, по саветима и коментарима које ми је дала, видела сам и да је изузетан човек. Наши сусрети су се понављали, и оно што се десило на почетку нашег упознавања, сваким новим сусретом, све се више улепшавало и продубљивало. Било ми је драго што сам, у великој групи мушких писаца, упознала на свом почетку, и једну жену ствараоца.
Владимир Арсенијевић: Подржала је мој књижевни рад
Искрено сам потресен вешћу о смрти Светлане Велмар Јанковић. Упознао сам је половином осамдесетих година, када сам тек почео да се бавим писањем. Она је била та особа, етаблирана списатељица, која је, у том тренутку, обратила пажњу на мој рад и подржала ме. С њом сам имао прве озбиљне књижевне разговоре. Иако нисмо увек били у политичком сагласју, веома сам је поштовао и приликом сваког нашег сусрета имао осећај њеног недвосмисленог пријатељства.
Алиса Стојановић: Светлана Велмар Јанковић је била једноставна, а изузетна особа. Мислим да је данас јако тешко бити једноставан и остати такав до краја, упркос образовању и урођеној отмености. Никада није била арогантна. Врло једноставно је комуницирала са људима и зато је била племенита особа.
З. Р.
Random autor