Наша еминентна сликарка Оља Ивањицки преминула је јуче у 78. години, саопштено је из Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС).
Ивањицки је рођена у Панчеву 1931. године. Завршила је вајарство на Академији за ликовне уметности у Београду, али се целог живота бавила сликарством.
Са групом уметника међу којима су били Милић од Мачве, Леонид Шејка, Милован Видак, Светозар Самуровић, Коста Брадић, Синиша Вуковић и други основала је групу „Медиала”, због бескрајне љубави према уметности и веровања у њене свеукупне моћи.
Оља Ивањицки је имала 87 самосталних изложби у земљи и иностранству. Шездесетих година прошлога века прва је почела са поп-артом у Београду. Њене слике налазе се у многим музејима и галеријама широм света. Излагала је у музеју „Метрополитен” у Њујорку, Музеју савремене уметности у Београду, Музеју модерне уметности у Скопљу и на факултету „Добс фери” у Њујорку.
Добитник је многих награда и признања. Изабрана је за најбољег сликара двадесетог века у Југославији на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком.
Добитник је и Седмојулске и Вукове награде за животно дело.
У Коларчевој задужбини је 9. јуна представљена монографија „Очекивање немогућег”, коју је британска историчарка уметности Су Хабрад посветила нашој чувеној сликарки.
У уводном тексту књиге штампане на три језика „Ћерка Леонарда да Винчија”, како је насловила Хабрадова, наша сликарка је добила трајни споменик.
Танјуг
-----------------------------------------------------------
У капсули вечности
„Умрла је Оља Ивањицки”. „Јесте ли чули да је умрла Оља Ивањицки?” „Имате ли вест да је умрла Оља Ивањицки?” „Да ли је тачно да је умрла Оља Ивањицки?”
Телефони су звонили један за другим јуче у нашој редакцији, углавном са истим питањима. Звале су колеге, пријатељи, звали су из музеја, из галерија…
Оља Ивањицки је била једна од оних особа за које вам се чини да никада заиста неће умрети.
Као дете руских емиграната у Србији, Оља Ивањицки је рано остала без мајке, која је умрла у 27. години. Одгајио ју је брижни отац, а у школу сликања кренула је код госпође Љубице Филиповић, минхенског ђака. Матурирала је у крагујевачкој гимназији, а вајарство је уписала на Академији ликовних уметности у Београду. Како је забележено у управо објављеној монографији славне уметнице „Очекивање немогућег”, у издању „Службеног гласника”, када је долазила на полагање пријемног испита већ на првом спрату је угледала реплику Микеланђеловог Мојсија. Заветовала му се да ако не буде примљена, никада више неће ући у ову зграду.
Леонида Шејку, сликара и дипломираног архитекту упознала је 1955. године. Из њихове вишегодишње преписке и љубави родила се између осталих и идеја о авангардној групи „Медиала”. На првој изложби ове групе у Дому омладине (1958) Оља Ивањицки и Леонид Шејка изложили су 18 објеката у стилу надолазећег поп-арта.
Као стипендиста Фордове фондације, Оља Ивањицки је отишла у САД 1962. године, управо када тамо стасава најбоља генерација поп-артиста.
„Поп-арт је за мене био предах, испитивање једног подручја које ми је било надохват руке. Тај правац се код нас појавио већ 1958. на изложби Медиале и требало је само усвојити ново име и сачекати седам година да се констатује да ми не заостајемо за западним колегама”, говорила је Оља Ивањицки.
По повратку из Америке, Оља Ивањицки често реализује смеле и за јавност понекад шокантне изложбе, расправе и хепенинге. Средином шездесетих година направила је лутку, своју двојницу у природној величини и обукла јој своју хаљину. Са шлемом на глави, у колицима, лутка је вожена кроз град и ушетала је у галерију где су јој посетиоци давали поклоне!
Као део хепенинга, лутка је пред галеријом поливена бензином и спаљена, као знак протеста против рата у Вијетнаму.
За отварање првог Битефа у Београду Оља Ивањицки је припремила перформанс „Пет тона мрака”, инсталацију од великих меких туба које су висиле у мраку. За једно издање Битефа спаковала је у велике тегле све што може да клија и расте, предвиђајући велика загађења и живот у стакленим баштама.
Уметница је изјавила да су њени перформанси били повод за малограђанско-синдикални скандал, па је одлучила да се повуче.
Интересовања и уметнички заноси Оље Ивањицки крећу се даље у правцу занимања за Леонардове инжењерије и конструкције машина будућности, астронаутику, кинетичку реалност света.
„Своју представу и визију света, Оља Ивањицки казује метафором, аутоматским односом између предмета и једном врстом сликане монтаже, чиме продубљује и разрађује основну опозицију реално-иреално, стварно-фантастично, а тако карактеристичну за њен сликарски израз. Ако је њена иконографија узета из телевизије, филма, фото-журнала и илустрованих ревија, плаката и постера, из тих основних извора савремене митологије не може се рећи да у тим космичким и соларним просторима не лебди и њена људска забринутост и запитаност над несагледивим магистралама савременог света”, написао је о сликарству Оље Ивањицки критичар Лазар Трифуновић, поводом предлога за добијање Октобарске награде 1978. године.
На сликама Оље Ивањицки препознати су Мао, Кисинџер, Тито, Дирер…
Њен пројекат „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial” освојио је 2003. највише гласова публике широм света на интернет конкурсу за пројекат нових кула близнакиња у Њујорку.
Свемирска агенција НАСА је име Оље Ивањицки уписала у временску капсулу коју су потом сонде положиле на тло планете Марс.
Ова улазница за бесмртност потврдила је недавне сликаркине речи:
„Ја не идем за успехом него за трајањем, не само док сам ту, него и када не будем била ту. Да све остане и траје. То је мој пут.”
Марија Ђорђевић
-----------------------------------------------------------
Ољина духовна породица
Синиша Вуковић, сликар, један од оснивача „Медиале”: Право Ољино друштво, које може да пружи истиниту слику о њој, чинили су чланови уметничке групе „Медиала”, а од 2000. до данас пола њих је нестало са сцене. Више нема Милована Видака, Леонида Шејке, Милића од Мачве, Свете Самуровића, ето сад и Оље. Остало нас је петоро, Коста Брадић и ја смо у Београду, а троје уметника живе у Паризу – Дадо Ђурић, Љуба Поповић и Влада Величковић. Ми смо били друштво вршњака које се држало око једне концепције сликарства и уметности. Оља Ивањицки је у „Медиали” била једина дама, састајали смо се у њеном атељеу на Косанчићевом венцу, где је имала и стан. Почели су око нас да се окупљају и други уметници, ми смо били једна врста андерграунд друштва, јер је нека друга гарнитура уметника тада била актуелна на сцени. Оља је била лепа жена и добар сликар, а сви смо тада у „Медиали” били једна велика духовна породица. Разумели смо се. Имам најлепша сећања на њу, била је радознала, способна да хвата у лету утиске, дешавања, желела је да увек буде актуелна, да реагује на дешавања у свету у области сликарства. Недостајаће ми. Али сада биолошки закони ступају на сцену, „Медиала” се осипа и ту се више ништа не може.
Коста Брадић, сликар: Педесет година сам се дружио са Ољом Ивањицки, упознали смо се још као студенти. У уметничкој групи „Медиала” преживљавали смо све среће и несреће које су нам се дешавале, гладовања, и немања и имања. Били смо битку скупа. У тој борби нам је било лако јер смо сви ми били заједно, што је било веома подстицајно за нас, тада младе уметнике у „Медиали”. Сликајући и радећи нисмо помишљали да ћемо од тога живети, у то време је било много сиротиње, а њу не занима уметност. То долази на крају, када много тога постигнете у животу. Оља је била битку и живела на свој начин. Оља је имала богат и разноврстан живот. О Ољи Ивањицки бих могао много тога да испричам, могао би да се напише роман о њеном животу. То је жена која је имала огромну снагу, храброст, упорност, вредноћу...
Радован Лале Ђурић, сликар: Сада од вас чујем ту тужну вест. Тренутно сам у Њујорку, знао сам да је Оља отишла на операцију и свакодневно сам се распитивао о њеном здравственом стању. Ето, јуче сам имао информацију да се Оља Ивањицки опоравља и веровао сам да ће да преживи. Не могу да верујем да је више нема. Дружили смо се више од четири деценије, били смо заједно оснивачи Ниш арт фондације и Оља Ивањицки је била активна у потпуности до одласка у болницу. Писала је текстове за каталог који је пратио изложбу младих аутора коју је организовала Ниш арт фондација, борила се и помагала студенте сликарства. Велика је штета што више није са нама. Била је једна од наших највећих сликарки.
Ђорђе Кадијевић, режисер и историчар уметности: У свом сећању, спајам своје прве сусрете са њом и последњи који смо имали. Пре недељу дана имали смо промоцију њене монографије и тада ми је рекла да иде на операцију срца. А сећам се и првих састанака, пре пола века, била је вероватно најлепша девојка у Београду, каква само Рускиња може да буде. Виспрена, креативна, могло се видети да је пред њом сјајан пут. Прихватила је „Медиалу” и тај поглед на свет уметности. И приликом нашег последњег разговора, причали смо о проблему „Медиале”, за који неки тврде да је пролазан правац, ретроградан, што није тачно. Оља је „Медиали” дала димензију популарности и актуелности, у „Медиали” је постојало поштовање према свим видовима визуелне уметности. Она је почетком шездесетих година приредила први перформанс испред Коларчеве задужбине. Створила је касније синтезу поп-арта и „Медиале”, јединствену у свету. Имала је симпатије широке културне публике, док је од институција била маргинализована. Није постављена на право место, које заслужује, није довољно представљана у иностранству, нити делегирана као представник Србије, док су промовисани неки уметници концептуалне и постконцептуалне оријентације. После овог тужног краја њеног стваралачког пута, време ће показати да је њено дело комплексније него што је то речено у јавности. Пратио сам је од младости и жао ми је што сам присуствовао њеном последњем појављивању. Чак сам у шали на промоцији рекао да је тешко говорити о Ољи Ивањицки у њеном присуству, а она је са осмехом узвратила: „Хоћеш да изађем?” И ето, изашла је. Вредни и значајни ствараоци одлазе и осећам се јако усамљеним. Мора јој се наћи право место у хијерархији вредности у визуелној уметности Југославије и Србије.
Јован Ћирилов, театролог: Умрла је једна од најсликовитијих личности нашег Београда, уметница која је допринела оним кључним годинама да се сликарство ослободи конвенција социјалистичког реализма. Моја генерација памти њене хепенинге а ја, који сам се последњих година дружио са њом у оквиру Ниш арт Фондације, памтим је као изузетно мудру особу. Захваљујући тој мудрости, она је предано учествовала у раду ове фондације и бринула о оним младим уметницима који ће бити награђени као најбољи.
Неда Арнерић, глумица: Знамо да неки људи не умиру, већ њихова енергија обогати космос и врати нам се у неком моћнијем облику. Оља је била посебна, изабрана, и толико је тога оставила за собом – слика, скулптура и књига – да ће вечно живети.
К. Р.
Random autor