Naša eminentna slikarka Olja Ivanjicki preminula je juče u 78. godini, saopšteno je iz Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS).
Ivanjicki je rođena u Pančevu 1931. godine. Završila je vajarstvo na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu, ali se celog života bavila slikarstvom.
Sa grupom umetnika među kojima su bili Milić od Mačve, Leonid Šejka, Milovan Vidak, Svetozar Samurović, Kosta Bradić, Siniša Vuković i drugi osnovala je grupu „Mediala”, zbog beskrajne ljubavi prema umetnosti i verovanja u njene sveukupne moći.
Olja Ivanjicki je imala 87 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Šezdesetih godina prošloga veka prva je počela sa pop-artom u Beogradu. Njene slike nalaze se u mnogim muzejima i galerijama širom sveta. Izlagala je u muzeju „Metropoliten” u Njujorku, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Muzeju moderne umetnosti u Skoplju i na fakultetu „Dobs feri” u Njujorku.
Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja. Izabrana je za najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom.
Dobitnik je i Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo.
U Kolarčevoj zadužbini je 9. juna predstavljena monografija „Očekivanje nemogućeg”, koju je britanska istoričarka umetnosti Su Habrad posvetila našoj čuvenoj slikarki.
U uvodnom tekstu knjige štampane na tri jezika „Ćerka Leonarda da Vinčija”, kako je naslovila Habradova, naša slikarka je dobila trajni spomenik.
Tanjug
-----------------------------------------------------------
U kapsuli večnosti
„Umrla je Olja Ivanjicki”. „Jeste li čuli da je umrla Olja Ivanjicki?” „Imate li vest da je umrla Olja Ivanjicki?” „Da li je tačno da je umrla Olja Ivanjicki?”
Telefoni su zvonili jedan za drugim juče u našoj redakciji, uglavnom sa istim pitanjima. Zvale su kolege, prijatelji, zvali su iz muzeja, iz galerija…
Olja Ivanjicki je bila jedna od onih osoba za koje vam se čini da nikada zaista neće umreti.
Kao dete ruskih emigranata u Srbiji, Olja Ivanjicki je rano ostala bez majke, koja je umrla u 27. godini. Odgajio ju je brižni otac, a u školu slikanja krenula je kod gospođe Ljubice Filipović, minhenskog đaka. Maturirala je u kragujevačkoj gimnaziji, a vajarstvo je upisala na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Kako je zabeleženo u upravo objavljenoj monografiji slavne umetnice „Očekivanje nemogućeg”, u izdanju „Službenog glasnika”, kada je dolazila na polaganje prijemnog ispita već na prvom spratu je ugledala repliku Mikelanđelovog Mojsija. Zavetovala mu se da ako ne bude primljena, nikada više neće ući u ovu zgradu.
Leonida Šejku, slikara i diplomiranog arhitektu upoznala je 1955. godine. Iz njihove višegodišnje prepiske i ljubavi rodila se između ostalih i ideja o avangardnoj grupi „Mediala”. Na prvoj izložbi ove grupe u Domu omladine (1958) Olja Ivanjicki i Leonid Šejka izložili su 18 objekata u stilu nadolazećeg pop-arta.
Kao stipendista Fordove fondacije, Olja Ivanjicki je otišla u SAD 1962. godine, upravo kada tamo stasava najbolja generacija pop-artista.
„Pop-art je za mene bio predah, ispitivanje jednog područja koje mi je bilo nadohvat ruke. Taj pravac se kod nas pojavio već 1958. na izložbi Mediale i trebalo je samo usvojiti novo ime i sačekati sedam godina da se konstatuje da mi ne zaostajemo za zapadnim kolegama”, govorila je Olja Ivanjicki.
Po povratku iz Amerike, Olja Ivanjicki često realizuje smele i za javnost ponekad šokantne izložbe, rasprave i hepeninge. Sredinom šezdesetih godina napravila je lutku, svoju dvojnicu u prirodnoj veličini i obukla joj svoju haljinu. Sa šlemom na glavi, u kolicima, lutka je vožena kroz grad i ušetala je u galeriju gde su joj posetioci davali poklone!
Kao deo hepeninga, lutka je pred galerijom polivena benzinom i spaljena, kao znak protesta protiv rata u Vijetnamu.
Za otvaranje prvog Bitefa u Beogradu Olja Ivanjicki je pripremila performans „Pet tona mraka”, instalaciju od velikih mekih tuba koje su visile u mraku. Za jedno izdanje Bitefa spakovala je u velike tegle sve što može da klija i raste, predviđajući velika zagađenja i život u staklenim baštama.
Umetnica je izjavila da su njeni performansi bili povod za malograđansko-sindikalni skandal, pa je odlučila da se povuče.
Interesovanja i umetnički zanosi Olje Ivanjicki kreću se dalje u pravcu zanimanja za Leonardove inženjerije i konstrukcije mašina budućnosti, astronautiku, kinetičku realnost sveta.
„Svoju predstavu i viziju sveta, Olja Ivanjicki kazuje metaforom, automatskim odnosom između predmeta i jednom vrstom slikane montaže, čime produbljuje i razrađuje osnovnu opoziciju realno-irealno, stvarno-fantastično, a tako karakterističnu za njen slikarski izraz. Ako je njena ikonografija uzeta iz televizije, filma, foto-žurnala i ilustrovanih revija, plakata i postera, iz tih osnovnih izvora savremene mitologije ne može se reći da u tim kosmičkim i solarnim prostorima ne lebdi i njena ljudska zabrinutost i zapitanost nad nesagledivim magistralama savremenog sveta”, napisao je o slikarstvu Olje Ivanjicki kritičar Lazar Trifunović, povodom predloga za dobijanje Oktobarske nagrade 1978. godine.
Na slikama Olje Ivanjicki prepoznati su Mao, Kisindžer, Tito, Direr…
Njen projekat „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial” osvojio je 2003. najviše glasova publike širom sveta na internet konkursu za projekat novih kula bliznakinja u Njujorku.
Svemirska agencija NASA je ime Olje Ivanjicki upisala u vremensku kapsulu koju su potom sonde položile na tlo planete Mars.
Ova ulaznica za besmrtnost potvrdila je nedavne slikarkine reči:
„Ja ne idem za uspehom nego za trajanjem, ne samo dok sam tu, nego i kada ne budem bila tu. Da sve ostane i traje. To je moj put.”
Marija Đorđević
-----------------------------------------------------------
Oljina duhovna porodica
Siniša Vuković, slikar, jedan od osnivača „Mediale”: Pravo Oljino društvo, koje može da pruži istinitu sliku o njoj, činili su članovi umetničke grupe „Mediala”, a od 2000. do danas pola njih je nestalo sa scene. Više nema Milovana Vidaka, Leonida Šejke, Milića od Mačve, Svete Samurovića, eto sad i Olje. Ostalo nas je petoro, Kosta Bradić i ja smo u Beogradu, a troje umetnika žive u Parizu – Dado Đurić, Ljuba Popović i Vlada Veličković. Mi smo bili društvo vršnjaka koje se držalo oko jedne koncepcije slikarstva i umetnosti. Olja Ivanjicki je u „Mediali” bila jedina dama, sastajali smo se u njenom ateljeu na Kosančićevom vencu, gde je imala i stan. Počeli su oko nas da se okupljaju i drugi umetnici, mi smo bili jedna vrsta andergraund društva, jer je neka druga garnitura umetnika tada bila aktuelna na sceni. Olja je bila lepa žena i dobar slikar, a svi smo tada u „Mediali” bili jedna velika duhovna porodica. Razumeli smo se. Imam najlepša sećanja na nju, bila je radoznala, sposobna da hvata u letu utiske, dešavanja, želela je da uvek bude aktuelna, da reaguje na dešavanja u svetu u oblasti slikarstva. Nedostajaće mi. Ali sada biološki zakoni stupaju na scenu, „Mediala” se osipa i tu se više ništa ne može.
Kosta Bradić, slikar: Pedeset godina sam se družio sa Oljom Ivanjicki, upoznali smo se još kao studenti. U umetničkoj grupi „Mediala” preživljavali smo sve sreće i nesreće koje su nam se dešavale, gladovanja, i nemanja i imanja. Bili smo bitku skupa. U toj borbi nam je bilo lako jer smo svi mi bili zajedno, što je bilo veoma podsticajno za nas, tada mlade umetnike u „Mediali”. Slikajući i radeći nismo pomišljali da ćemo od toga živeti, u to vreme je bilo mnogo sirotinje, a nju ne zanima umetnost. To dolazi na kraju, kada mnogo toga postignete u životu. Olja je bila bitku i živela na svoj način. Olja je imala bogat i raznovrstan život. O Olji Ivanjicki bih mogao mnogo toga da ispričam, mogao bi da se napiše roman o njenom životu. To je žena koja je imala ogromnu snagu, hrabrost, upornost, vrednoću...
Radovan Lale Đurić, slikar: Sada od vas čujem tu tužnu vest. Trenutno sam u Njujorku, znao sam da je Olja otišla na operaciju i svakodnevno sam se raspitivao o njenom zdravstvenom stanju. Eto, juče sam imao informaciju da se Olja Ivanjicki oporavlja i verovao sam da će da preživi. Ne mogu da verujem da je više nema. Družili smo se više od četiri decenije, bili smo zajedno osnivači Niš art fondacije i Olja Ivanjicki je bila aktivna u potpunosti do odlaska u bolnicu. Pisala je tekstove za katalog koji je pratio izložbu mladih autora koju je organizovala Niš art fondacija, borila se i pomagala studente slikarstva. Velika je šteta što više nije sa nama. Bila je jedna od naših najvećih slikarki.
Đorđe Kadijević, režiser i istoričar umetnosti: U svom sećanju, spajam svoje prve susrete sa njom i poslednji koji smo imali. Pre nedelju dana imali smo promociju njene monografije i tada mi je rekla da ide na operaciju srca. A sećam se i prvih sastanaka, pre pola veka, bila je verovatno najlepša devojka u Beogradu, kakva samo Ruskinja može da bude. Visprena, kreativna, moglo se videti da je pred njom sjajan put. Prihvatila je „Medialu” i taj pogled na svet umetnosti. I prilikom našeg poslednjeg razgovora, pričali smo o problemu „Mediale”, za koji neki tvrde da je prolazan pravac, retrogradan, što nije tačno. Olja je „Mediali” dala dimenziju popularnosti i aktuelnosti, u „Mediali” je postojalo poštovanje prema svim vidovima vizuelne umetnosti. Ona je početkom šezdesetih godina priredila prvi performans ispred Kolarčeve zadužbine. Stvorila je kasnije sintezu pop-arta i „Mediale”, jedinstvenu u svetu. Imala je simpatije široke kulturne publike, dok je od institucija bila marginalizovana. Nije postavljena na pravo mesto, koje zaslužuje, nije dovoljno predstavljana u inostranstvu, niti delegirana kao predstavnik Srbije, dok su promovisani neki umetnici konceptualne i postkonceptualne orijentacije. Posle ovog tužnog kraja njenog stvaralačkog puta, vreme će pokazati da je njeno delo kompleksnije nego što je to rečeno u javnosti. Pratio sam je od mladosti i žao mi je što sam prisustvovao njenom poslednjem pojavljivanju. Čak sam u šali na promociji rekao da je teško govoriti o Olji Ivanjicki u njenom prisustvu, a ona je sa osmehom uzvratila: „Hoćeš da izađem?” I eto, izašla je. Vredni i značajni stvaraoci odlaze i osećam se jako usamljenim. Mora joj se naći pravo mesto u hijerarhiji vrednosti u vizuelnoj umetnosti Jugoslavije i Srbije.
Jovan Ćirilov, teatrolog: Umrla je jedna od najslikovitijih ličnosti našeg Beograda, umetnica koja je doprinela onim ključnim godinama da se slikarstvo oslobodi konvencija socijalističkog realizma. Moja generacija pamti njene hepeninge a ja, koji sam se poslednjih godina družio sa njom u okviru Niš art Fondacije, pamtim je kao izuzetno mudru osobu. Zahvaljujući toj mudrosti, ona je predano učestvovala u radu ove fondacije i brinula o onim mladim umetnicima koji će biti nagrađeni kao najbolji.
Neda Arnerić, glumica: Znamo da neki ljudi ne umiru, već njihova energija obogati kosmos i vrati nam se u nekom moćnijem obliku. Olja je bila posebna, izabrana, i toliko je toga ostavila za sobom – slika, skulptura i knjiga – da će večno živeti.
K. R.
Random autor