Преминуо је уметник Ера Миливојевић... Био је важан део мене (заправо, свих нас љубитеља уметности). Огроман. Громадан. Такав он и остаје... Не знам да ли сам икада био оволико жалостан, а да моја ожалошћеност није жаљење самог себе, нити њега, па ни никога. Туга се надвија над прекидом нечег непоновољивог, а то јесте било све уметничко у овом уметнику. Јер Ера је све што је производио, па и ако је то радио непоновљиво, а то увек јесте, како и приличи великој уметности, чинио је то за трајање.
Дакле, и те како је деловао „поновљиво” (у сећању, у памћењу, или ко зна већ где)... А притом је све време Ера указивао (не само мени), попут месије, на нужност важног обрта у поимању историје и свега што се у (нашој) садашњости догађало да би постало део историје. Није историји придавао примарни, системски, дакле идеолошки значај. Једноставно, реаговао је на збивања у садашњости. И противио се сваком институционализовању збивања, превасходно оном које би могло да пребрзо одведе у историју. Утолико Ера није био принципијелан, чак и ако је оперисао принципима. Није био моралиста, иако је оперисао и моралом. Био је једноставно уметник, премда је све време деловао против уметности. А то значи: није се одвајао од извора себе. Није напуштао оно пре уметности. Никада. Значи, није одлазио на званичне вечере, на било каква арбитрирања, суђења, па ни на предавања. Вечеравао је најчешће с ногу, успут, у сталном мењању места, пребивалишта, становишта.
Ера је био и остао узор бивања и тубивствовања ,,путујуће тачке гледишта”. Номад без преседана. Није ли он оно отишао у САД, са понудом да ту и остане, да би се убрзо вратио једноставно зато што није могао да прихвати да неко пеца рибу на брзим водама, да би је (измрцварену и рањену) после вратио у исте воде, не као своју ловину, него као потврду нечега чему сâм Ера никад не припада. Није желео да буде ничији функционер, ничији манекен, ничија марионета, ничији певач у хору.
Присетићу се овде оне генералне пробе перформанса „Медекс”, изведеног у дворани Атељеа 212, 1971. (у коме сам и сâм учествовао), када је арбиртрима, селекторима и директорима (Јовану Ћирилову и Мири Траиловић) одбио да и фрагментарно прикаже своју будућу представу, оптуживши их за ,,фашистоидно грђење и убијање уметничке непоновљивости”. Да, волео је фудбал, био је један од многих гледалаца на трибинама, при чему је умео не само да прати кретање лопте на терену, него и да мотри све у окружењу: изглед мушкарца у реду испод нас, па висину једног од најбољих одбрамбених играча, па фризуру судије у тренутку протрчавања, или боју мога мантила који сам неко време држао преко руке.
Не излази ми из памћења призор веша, одеће, пешкира, распоређених у отвореним рафовима ормана (у нашем стану; да, становали смо неко време заједно), са кога је Ера ,,креативно” скинуо врата: били су распоређени по бојама; као и пруге боја на сликама Сезанових пејзажа, мртве природе и портрета. Волео је Сезана, знад свих; Он који је у својој продукцији одбацивао сликарство (да би му се онда, ипак, и вратио); јер ценио је љубитеља сликарства у себи; јер умео је увек да изнађе танане везе између уметничке продукције и рецепције.
Питам се: где је онај „Воз на кривини”, дуго ,,једина сачувана Ерина слика” (или једна од ретких преосталих тада, 1971‒1974, које је претходно насликао на Академији у Рајићевој)? Висила је на зиду изнад постеље у којој сам спавао, путујући сваке ноћи никуда и свуда.
Ако је ико међу уметницима, без стида, без патоса, без значајног подизања обрва, без икаквих предрасуда, био ,,наш човек” (и те како и патетичан, и нервозан, и потиштен, понекад и предрасудан, и самоуверен, и несигуран, и споран, инатан, бунтован, и мек, тих и добар, тако логичан, и тако тако интуитиван и емпатичан) – онда је то свакако био Он, Ера Миливојевић, Доследан, громадан, увек јасан и поуздан. (Жика Дацић: ,,Да је живео у Немачкој, био би Бојс.”)... На улазу у Ерин стан писало је ,,Галерија”. На излазу из Ериног живота морало би да стоји „Академија”; јер Ера Миловојевић је био и остао један од најбитнијих учитеља генерација уметника и љубитеља уметности, неко ко је у свакоме ублизу њему умео и нехотице да пренесе онај трептај узбуђења које уметничко дело, класично, савремено, било које врсте и било чије, увек преноси.
Један од пионира концептуалне уметности у Србији
Слободан Ера Миливојевић, један од пионира концептуалне уметности у Србији и Југославији, преминуо је у Београду у 77. години. Како прености портал „Seecult”, већ дуже време имао је срчане проблеме, па се претпоставља да је то узрок смрти.
Рођен 1944. у Ужицу, дипломирао је 1965. на Школи за примењену уметност у Новом Саду, а затим на Академији ликовних уметности у Београду 1971, на Одсеку за сликарство, у класи проф. Стојана Ћелића.
Почетком седамдесетих година 20. века био један од првих уметника перформанса у Београду и региону уопште. Тих година деловао је у оквиру неформалне Групе шесторо уметника, окупљених око Студентског културног центра у Београду, у којој су били и Марина Абрамовић, Зоран Поповић, Драгољуб Раша Тодосијевић, Неша Париповић и Гергељ Урком. Као један од главних протагониста нове уметничке праксе, проналазио је свој израз у перформансу, слици, колажу, фото и видео-инсталацијама, а начин на који је стварао најчешће је дефинисан терминима „дематеријализација уметничког дела” и „понашање уметниковог субјекта”.
Последњи пут учествовао на некој изложби у децембру 2020. године – на Јесењој изложби УЛУС-а у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” и то сликом „Аждаја убија Светог Ђорђа”, коју је направио за време карантина, односно ванредног стања, када није могао да излази, као и сви други старији од 65 година.
Добитник је више награда, међу којима су Награда града Београда за 2005. годину и награда 39. Октобарског салона (1998).
Радови Миливојевића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Музеју града Београда, Музеју савремене уметности Републике Српске у Бањалуци, као и у многим приватним колекцијама.
К. Р.
Жарко Радаковић