Preminuo je umetnik Era Milivojević... Bio je važan deo mene (zapravo, svih nas ljubitelja umetnosti). Ogroman. Gromadan. Takav on i ostaje... Ne znam da li sam ikada bio ovoliko žalostan, a da moja ožalošćenost nije žaljenje samog sebe, niti njega, pa ni nikoga. Tuga se nadvija nad prekidom nečeg neponovoljivog, a to jeste bilo sve umetničko u ovom umetniku. Jer Era je sve što je proizvodio, pa i ako je to radio neponovljivo, a to uvek jeste, kako i priliči velikoj umetnosti, činio je to za trajanje.
Dakle, i te kako je delovao „ponovljivo” (u sećanju, u pamćenju, ili ko zna već gde)... A pritom je sve vreme Era ukazivao (ne samo meni), poput mesije, na nužnost važnog obrta u poimanju istorije i svega što se u (našoj) sadašnjosti događalo da bi postalo deo istorije. Nije istoriji pridavao primarni, sistemski, dakle ideološki značaj. Jednostavno, reagovao je na zbivanja u sadašnjosti. I protivio se svakom institucionalizovanju zbivanja, prevashodno onom koje bi moglo da prebrzo odvede u istoriju. Utoliko Era nije bio principijelan, čak i ako je operisao principima. Nije bio moralista, iako je operisao i moralom. Bio je jednostavno umetnik, premda je sve vreme delovao protiv umetnosti. A to znači: nije se odvajao od izvora sebe. Nije napuštao ono pre umetnosti. Nikada. Znači, nije odlazio na zvanične večere, na bilo kakva arbitriranja, suđenja, pa ni na predavanja. Večeravao je najčešće s nogu, usput, u stalnom menjanju mesta, prebivališta, stanovišta.
Era je bio i ostao uzor bivanja i tubivstvovanja ,,putujuće tačke gledišta”. Nomad bez presedana. Nije li on ono otišao u SAD, sa ponudom da tu i ostane, da bi se ubrzo vratio jednostavno zato što nije mogao da prihvati da neko peca ribu na brzim vodama, da bi je (izmrcvarenu i ranjenu) posle vratio u iste vode, ne kao svoju lovinu, nego kao potvrdu nečega čemu sâm Era nikad ne pripada. Nije želeo da bude ničiji funkcioner, ničiji maneken, ničija marioneta, ničiji pevač u horu.
Prisetiću se ovde one generalne probe performansa „Medeks”, izvedenog u dvorani Ateljea 212, 1971. (u kome sam i sâm učestvovao), kada je arbirtrima, selektorima i direktorima (Jovanu Ćirilovu i Miri Trailović) odbio da i fragmentarno prikaže svoju buduću predstavu, optuživši ih za ,,fašistoidno grđenje i ubijanje umetničke neponovljivosti”. Da, voleo je fudbal, bio je jedan od mnogih gledalaca na tribinama, pri čemu je umeo ne samo da prati kretanje lopte na terenu, nego i da motri sve u okruženju: izgled muškarca u redu ispod nas, pa visinu jednog od najboljih odbrambenih igrača, pa frizuru sudije u trenutku protrčavanja, ili boju moga mantila koji sam neko vreme držao preko ruke.
Ne izlazi mi iz pamćenja prizor veša, odeće, peškira, raspoređenih u otvorenim rafovima ormana (u našem stanu; da, stanovali smo neko vreme zajedno), sa koga je Era ,,kreativno” skinuo vrata: bili su raspoređeni po bojama; kao i pruge boja na slikama Sezanovih pejzaža, mrtve prirode i portreta. Voleo je Sezana, znad svih; On koji je u svojoj produkciji odbacivao slikarstvo (da bi mu se onda, ipak, i vratio); jer cenio je ljubitelja slikarstva u sebi; jer umeo je uvek da iznađe tanane veze između umetničke produkcije i recepcije.
Pitam se: gde je onaj „Voz na krivini”, dugo ,,jedina sačuvana Erina slika” (ili jedna od retkih preostalih tada, 1971‒1974, koje je prethodno naslikao na Akademiji u Rajićevoj)? Visila je na zidu iznad postelje u kojoj sam spavao, putujući svake noći nikuda i svuda.
Ako je iko među umetnicima, bez stida, bez patosa, bez značajnog podizanja obrva, bez ikakvih predrasuda, bio ,,naš čovek” (i te kako i patetičan, i nervozan, i potišten, ponekad i predrasudan, i samouveren, i nesiguran, i sporan, inatan, buntovan, i mek, tih i dobar, tako logičan, i tako tako intuitivan i empatičan) – onda je to svakako bio On, Era Milivojević, Dosledan, gromadan, uvek jasan i pouzdan. (Žika Dacić: ,,Da je živeo u Nemačkoj, bio bi Bojs.”)... Na ulazu u Erin stan pisalo je ,,Galerija”. Na izlazu iz Erinog života moralo bi da stoji „Akademija”; jer Era Milovojević je bio i ostao jedan od najbitnijih učitelja generacija umetnika i ljubitelja umetnosti, neko ko je u svakome ublizu njemu umeo i nehotice da prenese onaj treptaj uzbuđenja koje umetničko delo, klasično, savremeno, bilo koje vrste i bilo čije, uvek prenosi.
Jedan od pionira konceptualne umetnosti u Srbiji
Slobodan Era Milivojević, jedan od pionira konceptualne umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji, preminuo je u Beogradu u 77. godini. Kako prenosti portal „Seecult”, već duže vreme imao je srčane probleme, pa se pretpostavlja da je to uzrok smrti.
Rođen 1944. u Užicu, diplomirao je 1965. na Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, a zatim na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1971, na Odseku za slikarstvo, u klasi prof. Stojana Ćelića.
Početkom sedamdesetih godina 20. veka bio jedan od prvih umetnika performansa u Beogradu i regionu uopšte. Tih godina delovao je u okviru neformalne Grupe šestoro umetnika, okupljenih oko Studentskog kulturnog centra u Beogradu, u kojoj su bili i Marina Abramović, Zoran Popović, Dragoljub Raša Todosijević, Neša Paripović i Gergelj Urkom. Kao jedan od glavnih protagonista nove umetničke prakse, pronalazio je svoj izraz u performansu, slici, kolažu, foto i video-instalacijama, a način na koji je stvarao najčešće je definisan terminima „dematerijalizacija umetničkog dela” i „ponašanje umetnikovog subjekta”.
Poslednji put učestvovao na nekoj izložbi u decembru 2020. godine – na Jesenjoj izložbi ULUS-a u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” i to slikom „Aždaja ubija Svetog Đorđa”, koju je napravio za vreme karantina, odnosno vanrednog stanja, kada nije mogao da izlazi, kao i svi drugi stariji od 65 godina.
Dobitnik je više nagrada, među kojima su Nagrada grada Beograda za 2005. godinu i nagrada 39. Oktobarskog salona (1998).
Radovi Milivojevića nalaze se u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Muzeju grada Beograda, Muzeju savremene umetnosti Republike Srpske u Banjaluci, kao i u mnogim privatnim kolekcijama.
K. R.
Žarko Radaković