Познати југословенски и српски писац и сценариста Бранимир Шћепановић (1937–2020) преминуо је у 84. години у Дому за старе на Бежанијској коси, објавио је на друштвеним мрежама писац и издавач Зоран Живковић.
Шћепановић, који је на особен начин овековечио тамне стране људске природе, срам, страх, бол, танатос, био је један од најпревођенијих српских и југословенских писаца, а његов роман „Уста пуна земље” у Србији је одавно превазишао тираж од 100.000 примерака, док је на француском имао чак 23 издања. Ово дело модерног књижевног поступка, дијалошког облика приповедања, дочарава радозналост, обест и мржњу прогонитеља, у хајци на недужног човека који једино жели да умре сам у родном крају Црне Горе, као и ужаснутост, страдање и инат жртве. Ова трка, која је у почетку била безазлена, претворила се у племенску потребу доказивања ко је бржи и храбрији, у исконско психолошко надигравање и тежњу човека да манипулише и влада туђим животом, да испољи моћ. Што је жртва невинија, надмоћ је већа.
За ову сторију, аутор је награђен „Октобарском наградом града Београда” 1974. године, а уврштена је и међу 700 најбољих књига свих времена (од Гилгамеша, Хомера и Библије) у „Антологији светске књижевности” Француске енциклопедије, названој „Идеална библиотека”. У Швајцарској су постојали клубови љубитеља овог романа, а највећи светски критичари прогласили су га ремек-делом светске књижевности. У Француској је о њему написан велики број студија, а називан је и „петим јеванђељем” због патње главног јунака, који страда као Исус Христос.
Новела „Смрт господина Голуже”, која такође говори о егзистенцијалним питањима, о односу појединца и колектива, где је усамљена личност увек на губитку, налази се у антологији „Модерне европске новеле” у Данској, као и у aмеричкој „Aнтологији светских прича”. По њој је Живко Николић снимио истоимени филм, а по њеним мотивима је у Америци настао филм „Џулијан По”, са Кристијаном Слејтером у главној улози.
Шћепановићеве приповетке штампане су на француском, грчком, мађарском, словеначком и бугарском, а појединачно у листовима и часописима и на другим језицима.
По његовим сценаријима снимљено је шест филмова. Добитник је и две „Златне арене” за филмски сценарио на фестивалима у Пули 1963. и 1973. године. Са филмским редитељем Предрагом Голубовићем био је почетком седамдесетих година 20. века један од главних руководилаца у уметничком саставу предузећа за производњу, дистрибуцију и изнајмљивање филмова „Филм данас”.
Године 2008, у издању „Нолита”, објављена су и Изабрана дела Бранимира Шћепановића, а „Српска књижевна задруга” штампала је пре неколико година, у свом „Колу”, његову изабрану прозу, новеле „Смрт господина Голуже” , „Оно друго време”, „Стид”, као и роман „Уста пуна земље”.
Тим поводом, у интевјуу за лист „Политика”, нашем уреднику и новинару Зорану Радисављевићу, Шћепановић је говорио о рецепцији својих дела, а нарочито о поменутом свом великом роману и његовом главном лику.
– Имао сам проблем с јунаком кога прогоне, ко је он и какав је. После извесног времена, решио сам га: схватио сам да то морам бити ја – казао је Шћепановић.
– Кад човек дође у године које ја имам, онда га мало ствари радује. Стварност почиње да личи на оно што је рекао велики цар и филозоф Марко Аурелије: „Живот је један застрашујући сан у којем нам се смрт свакодневно осмехује, а ми, немоћни, једино што можемо да учинимо је да јој узвратимо осмехом.” За старе људе једна од најгрознијих речи јесте – будућност. Људи у годинама су, хтели то или не, у непрекидном дијалогу са смрћу. Ја често, на Калемегдану, седнем наспрам бронзане бисте мог великог пријатеља и великог песника Стевана Раичковића и разговарам са њим о смрти – приметио је Шћепановић у овом интервјуу.
Награђиван је, поред осталог, „Првом наградом за приповетку” на Београдском фестивалу младих писаца Југославије 1956. године и „Првом наградом за приповетку” на конкурсу „Књижевних новина” 1964. године.
Random autor