Када је шездесетих година прошлог века почео да осваја и филмско платно славни чешки редитељ Јиржи Менцл (Праг, 23. фебруар 1938) бавећи се домаћим темама одмах је показао смисао за комично, поигравање са еротиком и секс симболиком, за прецизно процењене и изведене монтажне резове и веома ефикасан рад са глумцима. У домовини су га још тада називали „сладострасником и аморалистом”, а он је не осврћући се настављао да снима своје субверзивно сатиричне, идеолошко-политички критичке, иронично-хумане филмове који су, најчешће инспирисани романима Бохумила Храбала, пружали гледаоцима целог света задовољство чистог смеха.
О Јиржију Менцлу и његовом мајсторству у извлачењу максималног шарма из једног културног миљеа славни чешки писац Бохумил Храбал је говорио да је „велики уметник, брижни хроничар и поета иза камере...”, а редитељ на то реплицирао како је Храбал „пре свега био добар човек, нормалан, који је умео да види ствари онакве какве заиста јесу, да посматра и прихвати људе онакве какви јесу, са својим паметима и глупостима” и био „пажљиви слушалац, који је прикупљао приче у живим сусретима са људима, седећи у својим омиљеним пивницама”.
Јиржија Менцла више нема међу нама, али ће његове позоришне и оперске представе и филмови остати за наук и генерацијама које тек долазе. Остају и многа сећања забележена на страницама „Политике” током дугог низа година. Рецимо, и оно када је пред почетак екранизације Храбаловог романа „Служио сам енглеског краља” Менцл за наш лист рекао: „И у овој књизи Храбал фасцинира начином посматрања људи. И њему и мени хумор је веома близак. Тамо где нема хумора нема ни вредности, хумор је најбољи пут за долазак до онога што је истина. Важно је да је написани сценарио веома добар, а добар сценарио је важан као архитектонски план за катедралу.”
Одговарајући тада и на моју констатацију да је и његов ауторски мото „ухватити живот”, баш као што је био и Храбалов, Јиржи Менцл је рекао: „Као редитељ стасавао сам са француским реализмом Реноара, Ренеа Клера, руских класика – Ајзенштајна, циклуса филмова Чарлија Чаплина, старог немачког филма. Сигурно је да је све то утицало на моју филмску естетику с којом сам ’хватао’ живот. Ова професија осим талента и знања захтева и много среће. Треба је градити полако, почети са телевизијом, имати што више контакта са позориштем и са стварношћу. Моја прва редитељска искуства била су управо у позоришту. Ту сам пекао занат, стицао и знање и храброст, све до тренутка док ми маестро, чешки класик и професор Отокар Варва, није сугерисао да се опробам у филму. Сматрао је да су моја редитељска промишљања и решења веома блиска филму. А за филм је потребна и већа храброст и већа спремност за жртву.”
Током многих сусрета, у Трсту, Берлину, Карловим Варима, Пули, Београду, поводом његових филмова или позоришних представа које је режирао, Јиржи Менцл је био увек енергичан, врцав, у веома доброј форми, што је не тако давно за „Политику” потврдио речима: „ Нема разлога да не будем. Добро се осећам, пун сам енергије! Попут младића!”. Једном сам га у друштву четири деценије од њега млађе супруге Олге (која му у једном тренутку није била верна) питала какве жене воли, а Менцл к’о Менцл као из топа је изговорио: „Оне које су добре и када је време лоше! У мом животу је било и плавуша и бринета и црнки. С те стране, мој је живот увек био богат!”.
Ово мозаичко сећање на Менцла не може да прође без још једне важне колоритне коцкице, која представља и необичан судар две веома сличне енергије. Судар нашег Младомира Пурише Ђорђевића и Јиржија Менцла, чије је познанство трајало више од пет деценија. Пуриша је о Менцлу снимио документарни филм током његовог рада на опери „Заљубљен у три наранџе” коју је постављао на сцену београдског Народног позоришта. У овом филмском есеју названом „Плашим се да се све разуме” (2012), о сусрету два уметника који се дотичу својих каријера, Ђорђевић је пратио Менцла и његов начин рада, разбијајући документарну форму љубавним причама (Јиржијевом, својом и Прокофјевом), секвенцом из Оскаром награђеног филма „Строго контролисани возови”, разматрањем редитељских страхова од монтаже, причама о раду са глумцима... Када је видео овај Ђорђевићев филм Јиржи Менцл га је на себи својствен начин прокоментарисао: „Пуриша је блесав!”...
Пан Менцл и његов „швејковски” хумор и однос према животној стварности изнедрио је толико тога што је вредно вечног памћења. Од „Строго контролисаних возова”, „Хировитог лета”, „Стрижено, кошено”, „Свечаност висибаба”, „Село моје мало”, „Крај старих добрих времeна”, „Просјачка опера”, „Необични доживљаји војника Ивана Чонкина”, па све до „Служио сам енглеског краља”. Био је узор многим филмским редитељима, међу њима и Паскаљевићу и Кустурици. Био је некако увек свој на своме, проницљиво посматрајући свет око себе тим својим враголастим и немирним плавим очима...
Random autor