Живот Бисерке Цвејић (1923–2021) могао би да буде основа једне праве романтичарске романсиране биографије: кћерка поморца, који је „трбухом за крухом” дошао до белгијских рудника, винула се у највише уметничке сфере и својим мецосопраном освојила највеће светске оперске сцене. Као девојчица са родитељима је из свог родног Сплита отишла у Белгију и тамо провела своју младост. Отуда је у свом изговору увек задржала право француско „р” и никад није била сигурна с падежима у српском језику. Без обзира на то, неизмерно је волела своју домовину и, осећајући тај порив и унутрашњи позив, обрела се у Београду 1946. године.
Њен чаробни мецосопран и снажни глумачки таленат, па, рекла бих, и несвакидашње лепота, омогућили су јој – уз низ погодних околности – да уђе у КУД „Иво Лола Рибар”, да брзо постане солиста, да дође до професора Јосипа Ријавца, код кога је завршила студије на Музичкој академији у Београду и, што јој је лично можда највише значило у животу, да упозна свог будућег супруга Душана Цвејића, једну изузетно занимљиву личност. Веома фини тенор, уз студије на Музичкој академији завршио је медицину, специјализирао фонијатрију и, спојивши сва та своја знања, био је веома значајан у Бисеркином каснијем педагошком раду.
Никад се није хвалила неким својим изузетним знањем разних музичких дисциплина нити свирањем клавира, али глас који је поседовала био је чудесан и довољан да се пред њом отворе светске сцене. Најпре је у Београдској опери почела да осваја најзначајнији мецосопрански репертоар; затим следи њена авантуристичка аудиција за Бечку државну оперу, после које је добила стални ангажман у овој чувеној оперској кући; наступа на најзначајнијим светским сценама – Метрополитен, Миланска скала, Ковент Гарден, Театро Колон – и с највећим певачким звездама – Марио дел Монако, Рената Тебалди, Карло Бергонци, Николај Ђауров, Леонтин Прајс, Франко Корели... Ту је више од 80 улога, велики број концертних наступа. И једна опаска: увек се наводе њени успеси у класичном мецосопранском репертоару – Кармен, Амнерис, Ацучена, Еболи, Далила – али треба рећи да су ту и захтевне улоге савременог оперског репертоара, у операма Бартока, Бритна, Де Фаље, Јаначека, Прокофјева, Христића, Готовца, Коњовића...
Сјајне критике, дуги аплаузи, раскошни хотели, пријеми, честа путовања... Уз све то, она остаје „наша Биса” – непосредна и комуникативна. Академик Станојло Рајичић је једном приликом написао: „И поред бриљантне каријере није никад имала став охоле примадоне; обрнуто – увек је била једноставна, природна, срдачна.” Због тога смо је волели и осећали се пријатно у њеном друштву.
Када је на врхунцу своје каријере одлучила да се повуче са сцене и да у миру, са „својим Душком”, проведе други део свог живота, вокална педагогија је постала њен императив. Однеговала је генерације врсних певача, некима није пружила само знање, већ и топлину свог дома. У њеној кући у Пушкиновој 3 у Београду окупљали су се певачи, музичара, њени пријатељи и студенти. Одатле су израсли Никола, Милена, Сања, Снежана, Ирена, Владимир... Увек је трагала за лепим гласовима и трудила се да их избруси и лансира у свет. Епизода с њеним вероватно најчувенијим студентом, Жељком Лучићем, веома пластично показује њен ентузијазам: младог отправника возова из Зрењанина, талентованог певача зрењанинског хора „Јосиф Маринковић”, довела је на новосадску академију, радила је с њим беспоштедно и тако формирала једног од данас најчувенијих баритона светске оперске сцене.
Последњих година није била много присутна у јавности, али је била увек расположена за сусрете са својим пријатељима, увек духовита и забавна, ведра и у својим позним годинама, пуна занимљивих успомена. На тим успоменама саздана је и монографија о њој из пера Слободана Елезовића, штампана 1984. године, коју имам с посветом: „Драгој Снежани, са искреним пријатељством, Бисерка.”
Снежана Николајевић