У седамдесетој години упокојио се Слободан Жуњић, истакнути српски философ херменеутичко-дијалектичке оријентације. Са даром за сликање, двоумио се у избору позива: одлучио се за Филозофски факултет, где је упоредо студирао философију и класичне науке, што је наговестило његову раскошну ширину образовања и изнимну философску културу. Дипломирао је философију расправом Елејска теорија бића (1972), награђеном Октобарском наградом за најбољи дипломски рад на Београдском универзитету. Ту је 1980. магистрирао („Хајдегер и пре-сократовци”, 2015) и 1986. докторирао („Аристотел и хенологија”, 1988) радовима који су код нас поставили стандарде истраживања не само античке философије. Био је на студијским боравцима у Немачкој (Фрајбург, 1976; Тибинген, 1982/83) и САД (Филаделфија, 1997/98).
Двадесет година је на Филозофском факултету у Београду радио на предмету Античка филозофија (1977–1997), који је хонорарно предавао и на Филозофском факултету у Новом Саду. Први је (1990) у универзитетску наставу увео предмете Византијска философија и Херменеутичка философија. Студенти су имали привилегију да слушају ерудиту без премца, који је у својим анализама критички и суверено повезивао најрелевантнија места изворне и секундарне литературе. Неоспоран философски дар, владање класичним и савременим језицима и неуморан рад омогућавали су му овакве захвате који су демонстрирали сву захтевност философирања. У периоду 1997–2012. предавао је философију у САД, најпре на Пенсилванијском, а потом на Род Ајленд универзитету.
Своје схватање философије профилисао је у кључним књигама „Модерност и филозофија” (2009) и „Филозофија и постмодерност” (2013). Философију је разумевао као критичку свест свог времена и градитељку смисла. Своје време посматрао је са позиције просветитељског хуманизма, уважавајући постигнућа модерне и верујући у њен еманципаторски пројекат. Ова левичарска перспектива обележила је читав његов списатељски опус – близу 200 јединица, објављиваних на српском, немачком, енглеском и француском, међу којима је 20 књига – као што је утемељила и његов ангажман и оштре полемике у вези аналитичке, праксис, постмодерне и византијске философије („Службе Мнемосини”, 2007). Са таквим схватањима уређивао је и нову серију философског часописа „Theoria” који је обележио нашу философску сцену током осамдесетих, као и „Гледишта”, универзитетски часопис за друштвену критику и теорију.
Посебно важан сегмент његовог рада је истраживање националне философије. Њену величину мерио је степеном успеха да „критички и појмовно преради искуство властите средине и властитог народа”. Српску философију видео је у првом реду као рецептивну. Најзначајнија његова открића на овом пољу тичу се наше средњовековне философије и философије XVIII века, која врхуне у капиталној синтези „Историја српске филозофије” (2009, 22014), овенчаној 2015. наградом „Ступље”, додељеном на Сајму књига у Бањалуци. АНУРС је 2018. у истом граду поводом ове књиге организовао Округли сто и објавио зборник „Српска филозофија или филозофија код Срба”. Монументална четворотомна студија „Прирок и суштаство. Историја појмовне логике код Срба” (2013) донела му је награду „Никола Милошевић”, Награду града Београда и Награду Сајма књига у Новом Саду. Целовитија оцена његовог рада у философији и важности за српску мисао моћи ће меродавније да се да тек након будућих истраживања не само објављених списа него и обимне заоставштине.
Илија Марић