Био је то човеку који је пропутовао земље и континенте, походио манастире и природне лепоте, упознао занимљиве људе и њихову културу, планинарио, писао књиге. Милутин Дедић, сликар, писар, историчар уметности, београдски боем који је у стваралаштву био неуморан и у 83. години, када је 2018. направљен овај интервју.
Милутин је био харизматична личност. Освајао је на први поглед, на први стисак руке у знак добродошлице. Сликар који је свако путовање преточио у цртеже и текст. У 40 укоричених дневника је хиљаде портрета и цртежа. И, као приде, слике различитих формата, књиге, ТВ емисије, колекција старих кључева, минерали, шкољке, амфоре, макете бродова, старо оружје... Све је то ту, надохват руке, у не баш много квадрата, као нека врста галерије.
Цртежи на врећама
Склоност ка цртању показивао је још као дечак у родном Шибенику. Рат га је омео у школовању када су заувек изгубљени и његови, како он то уме да каже, рани радови. Остао је један, њему веома драг, који је сачувала мајка: цртеж старе чесме из 1951. године у делу Шибеника у којем је живео.
– Мајка је била мудра и проницљива и себи је очигледно дала задатак да, заједно са оцем, мене и млађег брата Арсена изведе на прави пут, да будемо своји људи – евоцирао је тада успомене на дечачке дане.– Арсен се доказао у музици, ја у сликарству. Што се мог талента тиче, још 1941. године је учитељица, Италијанка, приметила да имам дара за цртање. На моју срећу, отац је почео да доноси празне џакове од цемента, дао ми је и своју зидарску оловку и ја сам неуморно цртао по тим врећама јер је папир у то време био вредан злата.
Дошло је време да иде у војску и 1955. године се обрео у Задру. Имао је среће да буде у јединици са Миладином Шакићем и потоњим академиком Гојком Суботићем.
– Гојко ми је често и подробно казивао о историји уметности, што је за мене у то време био баук. Отварао ми је видике о нечему што до тада нисам чуо. Био је стрпљив у казивању, могао сам сатима да га слушам – сећао се давних година. – Кад сам стигао у Београд нису ме примили на Ликовну академију, али сам зато студирао историју уметности.
Београдске дане памтио је по стваралаштву, још више по немаштини и боемији. Имао је своје друштво, своју кафану, сто, келнера. Све те људе, догађаје, тренутке, цело једно доба оставио је на цртежима, са пропратним текстом. Кад је припремана књига о његовом стваралаштву међу корицама су се нашли сви који су му на било који начин помогли, који су оставили неизбрисив траг у његовом често бурном и тешком животу. Ако другачије није могао, бар им се на такав начин одужио.
Ноћи у кафанама
Многе ноћи је потрошио у кафанама. У „Мањежу” је имао свој сто и волео је да га служи келнер Дража.
– Моја „резервна“ кафана била је „Мали Париз” у коју сам долазио са глумцима после представа у „Театру поезије”. Представе су темељене искључиво на поетским текстовима. Слободан Турлаков и ја смо међу оснивачима театра. У кафани смо сатима могли да слушамо легендарног Рашу Плаовића, па ми је шеф сале Видоје често остављао кључеве да, у ситне сате, закључам кафану. Оставили бисмо новац за оно што смо попили, а ја сам као прави „домаћин” излазио последњи- присећао се.
Нема у коју београдску кафану није ушао. Амбијент, госте, сабеседнике, пријатеље је цртао, увећавајући обим својих дневника у којима је, кад их данас листате, на хиљаде разних цртежа и записа. То је део не само историје и боемије Београда, већ и наше богате културне баштине. И баштине многих земаља у свету у којима је боравио. Поносан је што је походио све наше манастире и што је много пута ишао на Хиландар одакле је такође донео сијасет цртежа и слика. Поносан је и на синове Луку и Филипа, на унучад. Лука је „повукао” гене на њега: бави се сликарством, а ангажован је и као конзерватор у Студеници.
– Увек му говорим да за успех није довољан само таленат, већ много рада и упорност. Слуша ме и редовно електронском поштом шаље оно што је насликао – открио је с осмехом на лицу.
Огромно је благо које има у виду цртежа, слика, записа, запажања људи и догађаја.
– Одувек сам желео да отргнем од заборава људске културе, оно што је створила цивилизација и да то, у виду записа са цртежима, сместим у своје дневнике. Чини ми се да сам у томе успео, јер је у њима на око 12.000 страница близу 6.000 цртежа и скица.
Из Америке, Азије, Африке, из европских земаља враћао се пун утисака, са визуелним и мисаоним забелешкама. Пловећи школским бродом „Јадран” цртао је портрете посаде и бродове, додајући томе и поетске утиске. Свирао је гитару и волео да упознаје занимљиве људе, обичаје, културу неког народа, пејзаже.
Повлен чудо од планине
Сваки кутак његовог дома био је испуњен сликама, шкољкама, минералима и експонатима старим стотинама милиона година!
– Да нисмо претерали у годинама –питамо опрезно.
– Нисмо – одговарио је тада, не трепнувши.–Ово што вам показујем су фосилизирани морски црви и шкољке који су живели на дну прамора, пре стотина милиона година. Пронашао сам их на планини Повлен. Ту је некад било море, али је нестало, исцурело, а животињски свет се претворио у фосиле. О томе сам детаљно писао, и цртао, наравно, у једном од својих дневника. Повлен је чудо од планине. Ето, дочекаше фосили да их ја пронађем. Судбина.
Потписао је велики број слика, књига, ТВ емисија. У једној од њих, „Енциклопедији за радознале”, био је стручни консултант. Аутор је енциклопедије „Воденица – Божја и ђавоља“ из 1999. године. Цртежима и записима заувек је оставио траг о 300 воденица и 150 воденичара. Показивао је поносно огромну књигу „Трг тишине”, посвећену завичају, окупацији, Дедићима, мајци, оцу, пријатељима и свима који су му на било који начин помогли.
ТЕСТАМЕНТОМ ДО ГИТАРЕ
– Погледајте гитару иза мојих леђа – скренуо нам је пажњу на инструмент окачен на зиду. – Има необичан пут. Била је у власништву Душана Ђепине, великог стручњака за минерологију, мог доброг пријатеља и кафанског брата. Са том гитаром је он често, као боем, забављао госте у београдским кафанама. Ја сам на њу био и заборавио. А, Душан је, готово на умору, тестаментом од супруге захтевао да, кад и она оде са овог света, гитара припадне мени. Сад је чувам као драгу успомену на свог великог пријатеља и на једно дивно, прохујало боемско време у Београду.
ОД ЏУМХУРА ЏЕМПЕР И КАПУТ
Кад се 1957. године доселио у Београд Милутин Дедић је живео изузетно тешко. Готово је гладовао. Та и следећа зима биле су пуне снега и ледених дана, па је, да би се огрејао, често долазио у бифе „Сплит”. Једном, тек што је промрзао ушао у бифе, кад му приђе робусити незнанац.
– Узми ово, немој да се смрзаваш – рекао му је промуклим гласом.
– Видим – добро се Милутин сећа те сцене – леп зимски капут и дебео џемпер. После смо се упознали... Био је то Зуко Џумхур, легендарни југословенски путописац, сликар и врсни карикатуриста. .
Мирослав Стефановић