У суботу, 9. марта ове године, у 69. години, после тешке болести, у Београду је преминуо Слободан Жуњић, један од најзначајнијих наших филозофа послератне генерације.
Био је професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Петнаест година је филозофију предавао у САД, на универзитетима Пенсилванија у Филаделфији и Род Ајленд у Кингстону. Уређивао је часописе „Teoria” и „Гледишта”. Суоснивач је Међународне филозофске школе „Феликс Ромулијана” у Зајечару.
Добитник је награде „Никола Милошевић” и Награде града Београда за своју монументалну четворотомну студију „Прирок и суштаство – Историја појмовне логике код Срба” (2013).
Нема области филозофске и опште културе у којој Слободан Жуњић није оставио дубок и неизбрисив траг – било да је реч о античкој, византијској, средњовековној, модерној или савременој филозофској мисли, о историји филозофије у Срба, о проблемима теоријске или практичне филозофије, о најсложенијим и најконтроверзнијим питањима духовне и друштвене кризе нашег времена. Знање и култура без премца, јасна мисао и оштро перо, велика енергија и бескомпромисност обележја су целокупног његовог рада и деловања. А то су, наравно, као што с разлогом и треба да буде, ствари које се нигде, па ни у нашој средини не праштају.
С одласком Слободана Жуњића одлази и један од последњих изданака јединствене епохе наше мисаоне културе – чији су најзначајнији представници поред осталих били Михаило Марковић, Гајо Петровић, Михаило Ђурић, Милан Кангрга – која је могла да се мери најстрожим мерилима европске и светске културе.
М. К.