Сава Стојков, један од наших најпознатијих сликара, преминуо је у 90. години. Остаће запамћен по прецизним и чистим приказима војвођанске природе и људи, по сликама које одишу миром, тишином и благошћу, епитетима које су, како кажу они који су га познавали, и њега красили.
Сликарство је било његов дечачки сан, ликовно омиљени предмет у школи а, како је испричао у једном од интервјуа, прву изложбу имао је већ са око шест година, када је у прозор куће у којој је живео поређао неке своје цртеже и, скривен иза завесе, посматрао реакције пролазника. Још тада је научио да се радује свакоме ко дође да погледа његове слике, без обзира на то шта о њима мисли и како их коментарише.
Рођен је 29. марта 1925. у Сомбору, у породици сиромашних пољопривредника. Основну и Грађанску школу завршио је у родном граду, а 1941. године, кад је уписао трговачки занат, почео је да се бави аранжирањем излога. Цртао је рекламне филмске паное, бавио се декорацијом а активно је играо и фудбал. Прва уља на платну насликао је 1942, а прву самосталну изложбу имао 1945. године. Сликање је учио у атељеима Ђорђа Андрејевића Куна и Антона Хутера.
Према оценама критике, његово сликарство заснивало се на чистом и прецизном филигранском раду, који је, током више од седам деценија, пролазио кроз неколико сликарских фаза и праваца. Више пута је рекао да воли људе и природу и да их зато и слика – насликао је чак 2.500 портрета. Међу њима има доста политичара и државника, којима је портрете и поклањао. Своја најпознатија дела урадио је у маниру наиве и хлебинске школе и у правцу поетског реализма, у којем је истрајавао током последње четири деценије. Био је један од наших најпознатијих сликара на стаклу. О његовој уметности објављено је десет књига и монографија, снимане су телевизијске емисије и филмови.
Излагао је на више од 500 самосталних и 600 групних изложби широм света, о чему је једном рекао да је податак вероватно за Гиниса. Добитник је Велике награде Бијенала у Милану 1980. Награда Првог бијенала југословенске наивне уметности у Светозареву припала му је 1982, а признања у Верони два пута, 1982. и 1984. Добитник је и награде Бијенала за животно дело у Јагодини 1993. и Масарикове награде у Прагу три године касније.
Његове слике власништво су више музеја и приватних колекција. Године 2010, у историјском здању Препарандије у Сомбору, Стојков је добио и сталну ретроспективну галерију. Поставку чине 72 уља на платну, стаклу и лесониту, из свих периода. У једној од просторија, овалној сали, налази се и атеље у којем је Стојков свакодневно боравио и радио. Управо овај простор доживљавао је као највеће признање које му је икада додељено.
Комеморација поводом смрти Саве Стојкова биће одржана данас, у Жупанији у Сомбору, а затим ће, у 16 сати, познати сликар бити сахрањен на сомборском Великом православном гробљу.
Породици Саве Стојкова телеграм саучешћа упутио је председник Србије Томислав Николић.
Срето Бошњак, историчар уметности и ликовни критичар, за „Политику” је о овом сликару рекао: „Стојков је светско сликарско име. Његова слава је планетарна. Ми немамо популарнијег сликара од њега у целој другој половини 20. века. Каквим год аршинима мерили његову поетику и стваралаштво, морамо рећи да је он сликар-песник и да су његове слике поетски чин.”
Бела Дуранци, историчар уметности и ликовни критичар, сматра да јеСава Стојков „паорском упорношћу обликовао привид неке надстварне хармоније у свету око нас. Његове слике биле су препознатљиве и цењене и тамо где ништа није било налик нашем окружењу. Суштина није била само у наивном реализму његове поетике, него је била баш у том његовом осећају за чињеницу да је све заправо природан ред ствари. Последњи пут кад смо се чули питао сам га шта ради. Он ми је рекао да само слика. Ми смо о њему знали мало, али је он о нама знао много. И зато ће његово сликарство трајати”.
Танјуг