„У своме трошном и влажном атељеу на бедему изнад реке Саве, на Ади Циганлији, овај усамљеник, који као да је залутао из кршевите Црне Горе у један сасвим други свет, приљежно, тихо и посвећено свом занату, већ годинама претвара своју носталгију у линију, облик, боју.” На овај начин Момо Капор доживео је биће и стваралаштво Кемала Рамујкића, сликара дуго и запажено присутног на нашој уметничкој сцени, који је преминуо након тешке болести у 71. години. Асоцирајући нас на овај начин на мотиве и дух којим одишу Рамујкићеве слике, ове Капорове речи добар су увод у оно што је и сам уметник једном рекао о себи: „Засићена хладноћом и динамиком свакодневице, публика воли моје слике јер су набијене емоцијама. Не сликам свет какав јесте, него какав би требало да буде, свет у којем бих желео да живим”.
Овај познати уметник, рођени Подгоричанин (1947), који је средњу уметничку школу похађао у Херцег Новом, а Ликовну академију у Београду завршио 1971, где је окончао и постдипломске студије, имао је бројне самосталне и групне изложбе у земљи и иностранству. Иза свих њих остао је упечатљив траг његових поносних чемпреса, камених капија и кућа, паса и античких скулптура – један утихнути свет, топлог колорита, поетски, заснован, донекле, и на сценама из детињства које се и несвесно у човека уселе. Имена тих дела додатно о томе говоре: „Загрљај”, „Терасе”, „Анђео нема сећања”, „Концерт у трави”... Овај његов препознатљив рукопис, који се, према речима критике, огледао и у умешности у префињеном приказу атмосфере, уплива осветљења и титраве игре боја на његовим делима, био је један од разлога због којих је цењен.
Познато је да сликајући није запостављао ни цртеж, на трагу Петра Лубарде, Мила Милуновића и Воја Станића који су му предавали и који су на цртежу инсистирали. Кад год је имао прилику да о тој теми говори истицао је да је „цртеж самостална целина, засебна, аутентичан израз”, што је преносио и својим ученицима радећи у Шуматовачкој као предавач. Забележено је да је њима казивао: „Велики је притисак да се уметник што брже афирмише. Студенти брзо напуштају цртеж и иду у експеримент. А уметник би морао стално да црта. Цртеж нам увек указује на све наше мане. Као што звер оставља траг у снегу, тако се и сликари препознају по цртежу на коме се најбоље виде могућности и умеће сваког од нас. Оно што је у књижевности поезија то је у сликарству цртеж – суштина где се са мало речи каже много”.
Присутан и путем својих радова, али и путем коментарисања актуелне уметничке продукције, умео је да каже да је модерни, концептуални израз, донекле глобалистички, мањкав у „чедности, искрености, болу, жудњи, љубави”, сведочећи тако и о начину на који је он лично доживљавао стварност, задирући дубље унутар мисаоног, али и емотивног. На крају, тврдио је да је време, ипак, најбољи судија и да ће пресудити о свачијој уметности.
Кемал Рамујкић биће сахрањен данас, испраћај је у 15 сати на Новом гробљу у Београду.
Random autor