Преминуо сликар Дадо Ђурић

Под­го­ри­ца – Је­дан од нај­по­зна­ти­јих цр­но­гор­ских сли­ка­ра Ми­о­драг Да­до Ђу­рић пре­ми­нуо је ју­че у Па­ри­зу на­кон ду­ге и те­шке бо­ле­сти, како су ја­ви­ли под­го­рич­ки ме­ди­ји, а преноси Танјуг . 
Ђу­рић је ро­ђен 4. ок­то­бра 1933. го­ди­не, на Це­ти­њу. Уме­тич­ку шко­лу је за­вр­шио у Хер­цег Но­вом 1952. го­ди­не, а по­том Ака­де­ми­ју ли­ков­них умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, у кла­си про­фе­со­ра Мар­ка Че­ле­бо­но­ви­ћа. 
Пр­ву из­ло­жбу имао је у Ри­је­ци 1958. го­ди­не, на­кон ко­је од­ла­зи у Па­риз. По­ред уља и цр­те­жа, ра­дио је гра­фи­ке, ко­лаж, ин­ста­ла­ци­је, асам­блаж, а ње­го­ва де­ла се на­ла­зе у мно­гим му­зе­ји­ма, га­ле­ри­ја­ма и при­ват­ним ко­лек­ци­ја­ма ши­ром све­та. 
Ђу­ри­ћу је у ав­гу­сту до­де­ље­на Три­на­е­сто­јул­ска на­гра­да за жи­вот­но де­ло, нај­ве­ће др­жав­но при­зна­ње Цр­не Го­ре.

...

Ако је Бејкон највећи сликар отуђења, Дадо је највећи данашњи сликар из редова визионара”, рекао је Ален Боске, писац монографије о Миодрагу Дади Ђурићу, једном од највећих наших сликара.

Као дипломац Академије ликовних уметности у Београду, Дадо Ђурић (Цетиње, 1933), напустио је 1956. године Београд и отишао у Париз, где пролази пут од анонимног литографског штампара до једног од највећих сликара фигурације. У Паризу је Дадо упознао сликара Жана Дибифеа и галеристу Данијела Коридијеа који су га подржавали у професионалном раду. Самостално почиње да излаже већ 1958. године, а 1970. у Националном центру за савремену уметност у Паризу организована му је ретроспектива.

Педесете су биле године када се група наших сликара отиснула у Париз у потрази за ослобођењем од овдашњег владајућег академизма, али Дадо Ђурић је наводио своје посебне разлоге. Једини разлог да оде у Париз био је могућност да побегне од војске.

„Богами су ме Црногорци прогонили код мог Ранка, завитлавали га да му је син побегао, да је бегунац... Била је то фамилијарна драма”, изјавио је сликар једном приликом.

За своје сликарство Дадо Ђурић често је говорио да је смеша свега и да представља одбацивање онога што се зове цивилизација. Полустворења, кефалоиди, деформисане сподобе, истовремено су и визија и прошлост природе, или, како је сажео Данијел Кордије, реч је о уметности спокоја над безнађем. Боје на платнима Дада Ђурића никада нису јарке. „Мени је најбоље кад има врло мало боја, не волим топле, вреле боје”, објашњавао је познати сликар.

„Увек ме збуњивао, и сада ме збуњује, тај брадоња ниског раста, немарног изгледа, благог стаса, који живи у непоправљивом нереду, окружен совама, мачкама, овцама и децом. Сваке недеље током мојих викенда ишао сам да посетим Дада. Радио је на две, три слике истовремено, чије су ми скице изгледале јасне и довршене. Лудео сам када би следеће биле уништене или непрепознатљиве... Изненађен сам кад чујем критике о његовом делу као морбидном. Зар она не разоткривају реалност која нас окружује, а коју се не усуђујемо да погледамо из стида због нашег здравља, нашег комфора, наше равнодушности”, записао је Данијел Кордије.

Дадо Ђурић је већ дуги низ година живео у добровољном уметничком изгнанству у месту Ерувал, са супругом Хеси, кубанском сликарком.  Са њом је имао кћерке Јаницу и Амарант и синове Јафара, Доминга и Малколма, као и унуке Иву и Марена.

Последња изложба Дада Ђурића, његових скицен блокова и гравира одржана је у мају ове године у београдској галерији „Хаос”.

М. Ђорђевић