Рим – Славни италијански редитељ Микеланђело Антониони преминуо је у 94. години, пренела је јуче италијанска новинска агенција АНСА.
Антониони, најпознатији по филмовима "Увећање" и "Авантура", преминуо је у свом дому касно прексиноћ.
Антониони је постао познат ван Италије својом трилогијом коју чине филмови "Авантура", "Ноћ" и "Помрачење" са доминантним мотивом отуђености човека у модерном свету.
После "Црвене пустиње", свог првог филма у боји, Антониони је снимио "Увећање" у Великој Британији и "Коту Забриски" у САД.
Међу значајнијим филмовима које је снимио су и "Професија репоретер", "Мистерија Обервалд" и "Идентификација једне жене".
Заједно с другим великаном италијанског филма Федериком Фелинијем, Антонио је 1950-их и 1960-их италијански филм удаљио од неореализма који је претходно доминирао том кинематографијом. "С Антонионијем је умро не само један од највећих редитеља него и мајстор модерности", саопштио је градоначелник Рима Валтер Велтрони поводом смрти славног редитеља.
Како је пренела АНСА, сахрана ће се одржати у четвртак у Антонионијевом родном граду Ферари на северу Италије.
Бета-АП
-----------------------------------------------------------
Филм се веже за истину
После Бергмана, светска кинематографија остала и без истакнутог италијанског редитеља Микеланђела Антонионија, познатог многима по омиљеном филму "Увећање"
Док смо постајали свесни великог филмског губитка и смрти Ингмара Бергмана, италијанска новинска агенција Анса јавила је да је прексиноћ у Риму преминуо Микеланђело Антониони, један од најзначајнијих италијанских редитеља.
Антониони је рођен 29. септембра 1912. године у Ферари, у породици приватних предузетника. Дипломирао је политичку економију на Универзитету у Болоњи, а похађао је "Centro Sperimentale" у Риму и писао критике у листу "Синема". У почетку је радио као косценариста са Роселинијем, Фелинијем и Карнеом, да би први самостални филм снимио 1942. године.
Као и Фелини, и он је каријеру започео као неореалиста. Његова прва дела била су суморни и бескомпромисни неореалистички документарни филмови "Људи са Поа", "Градска чистоћа" и "Улица монструма". Првим играним филмом "Хроника једне љубави", Антониони раскида са неореалистичким правилима и бави се проблемима средње класе. Овим филмом и делима "Побеђени" и "Дама без камелија", бави се искорачењима из друштвеног реда и отуђењем, што ће бити његове честе и препознатљиве теме.
У филму "Пријатељице", песимистичкој студији о отуђењу жена из буржоаске средине, приметна је промена у његовом стилу. Уобичајени заплет замењује низом, наизглед случајних, догађаја тесно повезујући ликове са средином и користећи дуге кадрове или кадар секвенце уместо монтаже. Уследиће "Крик", критика живота фабричких радника и "Авантура" – ремек-дело мизансцена. Различитост и квалитет овог филма лежи у томе да је Антониони маестрално користио дуге кадрове како би изједначио филмско време са стварним временом, јер свака сцена, без обзира да ли је монтирана или не, траје онолико колико би трајала и у реалном времену. Дубинска оштрина постаје још један од његових симбола којим ликове повезује са окружењем, што ће користити и у наредна два филма замишљене трилогије о отуђености. Ту трилогију, у којој су "Ноћ" ("Златни медвед" на фестивалу у Берлину 1961) и "Помрачење", Антонио је назвао "великом емоционалном болешћу нашег времена".
Његов први филм у боји "Црвена пустиња" осваја "Златног лава" на фестивалу у Венецији 1964. године. Теоретичари истичу да Антониони у овом филму први пут "импресионистичко-експресионистичко користи боје како би одсликао неурозу жене". Да би то дочарао, створио је скраћену перспективу користећи телефото објективе. Овим је смањио дубинску оштрину, и филму дао апстрактни изглед. Сличан метод поигравања са бојама и дубином користио је у, по многима његовом најбољем делу, трилеру "Увећање" ("Златна палма" на фестивалу у Кану 1967). Прича о модном фотографу који је, сликајући непознату жену у парку у позадини усликао убиство, многима је и омиљен филм и прво Антонионијево дело које је прихватила широка публика.
Поведен овим успехом 1969. године у Америци снима "Долину смрти" која доживљава неуспех. Уследиће један од његових најбољих документараца "Chung kuo China" – критика Кинеске револуције, трилер "Професија: Репортер" који је захваљујући завршној седмоминутној секвенци зумирања окарактерисан као још једно ремек-дело, "Мистерија Обервалд" – адаптација Коктоовог комада "Двоглави орао", и "Идентификација једне жене" (1982).
Мождани удар који је доживео 1985. године спречио га је да снима. Иако је тешко говорио и делимично био паралисан вратио се камери. Сарађивао је са Вендерсом на филму "Под облацима" 1995. године, када му је Америчка филмска академија доделила почасног "Оскара", а пре три године, са Карваијем и Содербергом снимио је омнибус "Ерос".
Филмови Микеланђела Антонионија садрже мало дијалога и музике, чиме наговештавају одсуство комуникације међу људима. Користећи природне звуке и тишину, он истиче усамљеност својих ликова у хаотичном свету а, према сопственом признању, увек га је више занимало понашање и експресија глумаца, него прича.
Антониони је за себе говорио да је најмање италијански од свих познатих италијанских редитеља. Важио је за великог филозофа љубави, али и очаја и отуђења у савременом животу. Његов поглед на актуелно одударао је од његових савременика – Фелинија, Де Сике, Висконтија или Пазолинија.
– Филм мора да се веже за истину, а не за логику. Филмом сам покушао да извршим личну, малу револуцију трудећи се да осветлим извесне противречности, да код гледалаца изазовем одређена осећања, говорио је Антониони, који је увек будио емоције.
То ради чак и сада, док се пише и говори о њему.
Иван Аранђеловић
Random autor