У Београду је прексиноћ, у 86. години, преминуо Рајко Митић. Време и место комеморативног скупа и сахране још нису одређени.
Његово име и презиме су деценијама значили више од било какве титуле, трофеја, функције... Врло рано је постао славан, али је то бреме, вероватно најтеже могуће, с лакоћом носио током целог живота.
Рођен је 19. новембра 1922. у Долу крај Беле Паланке, у селу којег одавно нема, јер је жртвовано због виших интереса. Детињство у Београду је почео у вагону, где је његов отац железничар Витомир добио привремени смештај. Тамо, у Кошутњаку, где је на почетку ХХ века било прво право београдско фудбалско игралиште, али кога више није било када се породица Митић доселила, почео је да „пика” лопту.
Прве странице своје каријере је исписао у малом клубу који се звао Кошутњак и чије се име сачувало у нашој фудбалској историји само зато што је у њему почео – Рајко Митић. Већ 1938. се обрео у Београдском спорт-клубу, који је у то време био без премца најбољи у држави и с којим је уочи Другог светског рата могао равноправно да се носи само загребачки Грађански.
Надареност Рајка Митића је одмах примећена и он се 1940. нашао у тек основаној омладинској репрезентацији Југославије. Одиграо је за њу три утакмице и постигао један гол.
Други светски рат је пресекао нормалне животне токове, па и фудбалске. Рајко Митић је у време окупације постао првотимац БСК-а и један од његових најбољих играча. На жалост, тада није било великих међународних утакмица, репрезентација није постојала, није се играло ни државно првенство.
По ослобођењу, непосредно пре формалног гашење БСК-а, 4. марта 1945. је основана Црвена звезда, којој су приступили практично сви тадашњи најбољи београдски фудбалери, па и Рајко Митић. Велико је питање како би се она развијала без њега. Иако је у то време све било подређено колективу Рајко Митић је био такав човек и фудбалер да је постао клупски симбол, знамење „црвено-белих” попут грба, заставе, клупске боје... Прва Звездина звезда, родоначелник јединствене клупске традиције на свету. Нису узалуд навијачи преклињали и боготворили узвикујући „Рајко, мајко!”
До 29. новембра 1958. и финала Купа Југославије у коме је Звезда победила Вележ с 4:0 одиграо је за свој клуб 572 утакмице (од тога 231 првенствену и 39 у Купу Југославије) и дао 262 гола. Звездин поход ка трофејима је почео освајањем националног купа 1948, што је екипа коју је предводио Митић поновила и 1949. и 1950. После та три узастопна тријумфа у купу следиле су четири титуле првака државе (1951, 1953, 1956. и 1957).
Ни репрезентација годинама није могла ни да се замисли без њега. Већ на првој утакмици после ослобођења, 9. маја 1946. у Прагу против Чехословачке (2:0) дао је гол. И мада му је посао пре свега био да организује игру, да стиже свуда и у право време, на 59 утакмица за „плаве” (последњу одиграо 29. септембра 1957. у Букурешту против Румуније – 1:1) у стрелце је уписан 32 пута. Посебно је запамћен његов гол Енглезима, уочи Светског првенства 1954, када смо савладали репрезентацију „колевке фудбала” с 1:0.
Ниједно велико такмичење тог доба није могло да протекне без Југославије и – Рајка Митића. С олимпијских игара у Лондону 1948. и Хелсинкију 1952. има сребрну медаљу. У Финској су он и цела репрезентација имали своје „више од игре”, двобој са СССР у јеку сукоба Тито – Стаљин. Прва утакмица је после нашег вођства од 5:1 и продужетака завршена 5:5, а у другој смо, одиграној такође у вароши Тампере, победили с 3:1. На обе је Рајко Митић био и стрелац.
(/slika2)Два пута је учествовао и на светским првенствима. У Бразилу 1950, на тек саграђеној Маракани и пред 200.000 гледалаца, имали смо пех да у групи будемо с домаћином, највећим фаворитом на шампионату. Изгубили смо с 2:0, али многи сведоци тог меча тврде да би исход вероватно био другачији да је у нашем тиму од првог минута био и Митић. Он је, наравно, био у саставу, али је приликом изласка на игралиште ударио главом у метални поклопац тунела и због лекарске помоћи је пропустио првих десетак минута. Његово одсуство је психолошки утицало на наше репрезентативци, па су Бразилци врло рано постигли гол. У Швајцарској 1954. нам се испречила Западна Немачка, коју смо надиграли, али не и победили, па је она отишла даље и постала – светски првак.
По завршетку играчке каријере Митић је постао „технико” Звезде, где је наставио по старом обичају – да осваја трофеје. У тој улози је свој клуб довео до титуле првака 1959, 1960. и 1964. и пехара у купу 1959. и 1964.
Од 1966. је поново у репрезентацији, прво као члан селекторске комисије, а од 23. априла 1967. као селектор. И на тој дужности је постигао један од највећих успеха у историји нашег фудбала. Југославија је 1968. постала европски вицешампион. Његова млада екипа, у којој је половина тек започела каријеру репрезентативца, оборила је у полуфиналу на обе плећке светског првака Енглеску с 1:0. У финалу је због сплета несрећних околности испустила победу (1:1) против Италије, која је као домаћин искористила поновљену прилику (2:0).
По повлачењу с дужности селектора, 18. новембра 1970, Рајко Митић се запослио у „Темпу”, илустрованом спортском недељнику, који је издавала „Политика”, као коментатор. Његова стална рубрика „Седам дана” читала се с изузетном пажњом, јер је мишљење Рајка Митића за сваког било драгоцено.
С тог радног места је и отишао у пензију 1983, али је и даље, до саме смрти, био онакав каква треба да буде легенда – путоказ у беспућу, светионик у тами. Хладио је главе кад победе опијају и надахњивао кад је било најтеже.
------------------------------------------
Био је прави спортсмен
(/slika3)Вест о смрти Рајка Митића је веома растужила Стјепана Бобека, легенде Партизана и нашег фудбала. Под бујицом емоција Бобек је о свом „вечитом спортском ривалу” и великом пријатељу казао следеће:
– Било ми је задовољство да играм с Рајком Митићем у репрезентацији. Разумели смо се врло добро и временом од спортских ривала постали одлични пријатељи. Веома много сам га ценио као изврсног, а скромног играча, правог спортсмена. Одговарао је мом начину игре, био је радилица, имао добар ударац, сигурно је један од најбољих фудбалера, које је Југославија имала. Нарочито се сећам утакмица мог Партизана и његове Црвене звезде, јер су то били посебни догађаји, не само за нас, него и за читаву јавност.
Иван Цветковић