Предраг Делибашић, професор у пензији Факултета драмских уметности у Београду и у Новом Саду, преминуо је у 88. години, пренео је Филмски центар Србије.
Делибашић је рођен у Сарајеву, где је завршио гимназију, а потом је у Београду завршио Високу филмску школу. Дипломирао је и на Одсеку режије Академије за позоришну уметност 1953. године. У Риму је завршио режију у Експерименталном центру за кинематографију 1959. године. Режирао је низ позоришних представа и филмова, а познат је и као режисер и сценариста документарних филмова.
Филмски центар Србије почетком године објавио је књигу Предрага Делибашића „Готово заборављена историја – сећање на ране дане југословенског филма”. У интервјуу који је тим поводом дао нашем листу у априлу говорио је и о периоду који је провео на Голом отоку.
„Најважније из свега овога је да нисам изашао са жељом за осветом и да никога не мрзим. Атеиста сам, али изворни хришћански морал ми је близак. Мржња рађа мржњу”, рекао је тада професор.
Предраг Делибашић био је један од иницијатора – оснивача и директор Центра за културну иницијативу. Програм и манифестације Центра ушле су програм тадашње међудржавне сарадње Југославије и Италије.
Између осталих активности, Центар је организовао у Италији изложбе наших познатих ликовних уметника, ретроспективу филмова истакнутих аутора Живојина Павловића, Макавејева и других, међународни научни скуп у Београду посвећен семиологији у музици. Са италијанског је овај професор превео есеје Пазолинија, „Нешто као живот” Корада Алвара, „Хрватску операцију Олуја” Ђакома Скотија...
Предавао је на Факултету драмских уметности у Београду, Академији уметности у Новом Саду и Факултету драмских умјетности на Цетињу. Један је од главних покретача и аутора „Лексикона филмских и телевизијских појмова” у издању Научне књиге и Универзитета уметности из Београда. Аутор је и бројних чланака, студија и есеја из области филма, а писао је за домаће и стране листове и часописе. Међу многим наградама, добитник је и Златног печата Југословенске кинотеке за животно дело.
К. Р.