Сликар Младен Србиновић, редовни члан САНУ, преминуо је јуче у Београду, саопштила је Српска академија наука и уметности.
Младен Србиновић рођен је у Сушици, код Гостивара 1925. године.
Био je члан Одељења ликовне и музичке уметности САНУ и један од најзначајнијих српских сликара 20. века.
Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду, 1951. године. Учио је од великана српске и светске уметности као што су: Гвозденовић, Табаковић, Хакман и Љубица Сокић. Захваљујући свом непресушном таленту и упорном раду остао је да предаје на Академији ликовних уметности у Београду.
У САНУ је био члан Председништва САНУ и потпредседник САНУ (за друштвене науке).
Академик Србиновић био је и члан МАНУ и од 2003. године титуларни члан Европске академије уметности, наука и хуманистичких наука. Током своје богате уметничке каријере био је члан: УЛУС-а, од 1952. године; Графичког колектива; групе „Самостални”, док је у САНУ био члан Одбора за проучавање становништва, Одбора за Речник појмова из области ликовних уметности, Међуодељењског вардарског одбора САНУ и члан Управног одбора Фонда „Иван Табаковић”. Добитник је Октобарске награде Београда 1958. године, Премије за графику – Загреб 1960. године, Награде за сликарство на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку 1960. године, Награде за сликарство на међународном бијеналу у Сао Паулу, 1961. године, награде за сликарство на Бијеналу у Александрији, Октобарске награде Београда, (1974), Седмојулске награде, 1984. године…
Богатој биографији Младена Србиновића свакако би требало додати и његов ангажовани став поводом овдашњих друштвених и политичких превирања у последњој деценији 20. века. Србиновић је био члан Савета ДЕПОС-а и један од оснивача Демократске странке Србије из које је убрзо иступио; именован је за члана Крунског савета престолонаследника Карађорђевића, одбијао је награде које су му деведесетих година званичне институције додељивале за његов уметнички рад.
Говорио је да је култура за један народ важнија од хлеба и наглашавао да припадамо оним народима који немају колективну свест. Јер, да је било више колективне свести, како је говорио Србиновић, не би толико младих људи напустило ову земљу на тако драстичан начин.
Младен Србиновић је у свом сликарству остао доследан представљању женске фигуре, поштујући њену улогу од матријархата до данашњих дана. „Сликати жену данас није једноставно и припомагао сам се симболима који се односе на њу или се налазе око ње. Симболи не долазе из једног времена, једне цивилизације или културе. Користим све симболе који нешто значе или могу да допишу причу о жени. Има ту и знакова који нису извучени из историје већ сам их увео из предметног света, па могу да кажем да су ту и неки моји симболи”, говорио је.
Упоредо са сликарством и графиком, Србиновић је од 1960. године почео да ради мозаике и предлошке за таписерије које су реализоване и излагане. Његови монументални мозаици постављени су у институцијама широм земље, укључујући и мозаичке иконе за олтарску преграду у манастиру Жича (1993).
Стварао је у лепом атељеу, у кући на београдском Топчидеру, која је неколико пута била и на мети провалника.
Критичари су оценили да је Младен Србиновић био један од наших ретких сликара коме су једнако одговарали и мали и велики формат. Расним уметником додатно га је чинила боја, од изразито светлог, чистог колорита до интензивних тонова.
„Никад не помишљај да ли си модеран и савремен (то остави другима са сумњивим даром, слабим карактером и немоћнима), јер твој исказ ће бити заувек нов! И када је у домету скроман”, говорио је Младен Србиновић.
М. Ђорђевић