Песник Манојле Гавриловић (1945–2020), аутор Српске књижевне задруге, преминуо је у београдском КБЦ „Звездара”. Лечио се од ковида 19 и последње дане живота провео на респиратору.
По речима Драгана Лакићевића, главног уредника Српске књижевне задруге, Манојле Гавриловић огласио се у нашем песништву крајем осме деценије, а прве песничке књиге: „Сунце и кочије” и „Зачарано огњило” објавио у издању београдске „Просвете” 1973. и 1975. године, у најбољим годинама ове најутицајније издавачке куће у бившој Југославији. Уредници првих Гавриловићевих књига били су Стеван Раичковић и Миодраг Павловић.
Лирика овог песника засијала је језиком блиским наивним песницима са села, али је донела димензије митологије и чаролије која је била само његова. То се показало у наредним збиркама овог песника, истрајног у поетици стварања у дослуху са ритмовима природе и сазвучјима језика народног песништва.
У издању Српске књижевне задруге изашао је низ његових књига: „Бубњеви на Карпатима”, „Светлост ћирилице”, „Недеља у завичају”, „Црна плавет”, „Пчеле бога Перуна”, „Словенска роса”. Архаични мотиви, словенски, немањићки и косовски свет населили су Гавриловићеве стихове сликама и симболима наше прошлости.
Остаће трајно упамћене његове песме: „Пријездина љубав”, „Златна чесма”, „Из старих огњишта”, „Црни коњаници”...
Манојле Гавриловић добио је бројна признања, међу којима и „Вукову награду” и награду „Одзиви Филипу Вишњићу”.
Датум сахране биће објављен накнадно.
Random autor