Преминуо књижевник Жарко Команин

Смр­ти се ни­је пла­шио. Умео је да ка­же: „Све про­ла­зи, све за­ве­ја­ва сни­јег и смрт, али чо­вјек оти­ма од смр­ти ко­ли­ко мо­же. А не мо­же мно­го”. – У сво­јим де­ли­ма, сум­ња­ју­ћи у при­че по­бед­ни­ка, от­ко­па­вао је за­ко­па­ну исти­ну

Ју­че ују­тру, у Ин­сти­ту­ту за плућ­не бо­ле­сти у Бе­о­гра­ду, пре­ми­нуо је Жар­ко Ко­ма­нин, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих срп­ских књи­жев­ни­ка. По­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на му­чио га је ем­фи­зем плу­ћа, те­шко је ди­сао, те­шко се кре­тао.

Жар­ко Ко­ма­нин (1935), ро­ђен је у се­лу Дре­нов­шти­ца, срез ник­шић­ки, у учи­тељ­ској по­ро­ди­ци. За­вр­шио је Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду. Пр­ву при­чу „Бје­гу­нац” об­ја­вио је 1956. го­ди­не. Де­сет го­ди­на (1964-1974) био је по­зо­ри­шни кри­ти­чар „Ве­чер­њих но­во­сти”, по­том је, од 1978. до 2001. ра­дио као дра­ма­тург у На­род­ном по­зо­ри­шту у Бе­о­гра­ду. Аутор је култ­них дра­ма: „Про­рок”, „Пе­ли­но­во”, „Ог­њи­ште”, „Ти­моч­ка бу­на”, „Вож Ка­ра­ђор­ђе и кнез Ми­лош”, „Го­до је до­шао по сво­је”, збир­ке при­ча „За­ко­па­но и от­ко­па­но”, ро­ма­на: „Ко­ли­јев­ка”, „Ко­ста­ни­ћи”, „Про­ва­ли­је”, „Пре­ступ­на го­ди­на”, „Го­спод над вој­ска­ма”, „Ако те за­бо­ра­ви, мој оче”, „Ље­то­пис вјеч­но­сти”.

У сво­јим де­ли­ма от­ко­па­вао је за­ко­па­ну исти­ну. Му­чи­ли су га бра­то­у­би­лач­ки рат и оце­у­би­ство, сум­њао је у исти­ну по­бед­ни­ка, по­го­то­во ка­да је схва­тио да је у њој мно­го ла­жи. Би­ло је то вре­ме ка­да су за­ко­па­ва­не цр­кве, ка­да се су­ди­ло Бо­гу. Ко­му­ни­сти су же­ле­ли све да за­ко­па­ју и по­ша­љу у за­бо­рав. У Ник­ши­ћу, 1953. го­ди­не, из­ба­ци­ли су га из На­род­не омла­ди­не. У Гор­њем По­љу, бли­зу Ник­ши­ћа, су­ди­ли су Бо­гу. Осу­ди­ли су га на смрт, ста­ви­ли у ков­чег и са­хра­ни­ли ис­пред цр­кве. Мно­го го­ди­на ка­сни­је, Ко­ма­нин ће на­пи­са­ти при­чу о са­хра­њи­ва­њу цр­кве Све­ти Ни­ко­ла. Ка­да је об­ја­вље­на збир­ка при­ча „За­ко­па­но и от­ко­па­но”, ре­као је: „Мно­ге сам при­че, од 1956. до да­нас, об­ја­вио по ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма, и оне, за­ко­па­не, по­чи­ва­ју у њи­ма, као у за­тра­вље­ним гроб­ни­ца­ма. Са­да, не­ке од њих, от­ко­па­вам и ва­дим из њи­хо­вих ра­си­ја­них гро­бо­ва и по­но­во их са­хра­њу­јем у овој књи­зи, на јед­ном мје­сту, у за­јед­нич­ком гро­бљу, да ле­же јед­на по­ред дру­ге, за­на­вјек”.

Под­се­ћао је на срп­ску по­сло­ви­цу: Брат бра­та над ја­му во­ди, али га у њу не ба­ца. У на­шем гра­ђан­ском ра­ту, ко­му­ни­сти се ни­су при­др­жа­ва­ли ове по­сло­ви­це: брат је уја­мио бра­та и за то у ми­ру до­био од­ли­ко­ва­ња. По­бед­ни­ци су те­ра­ли по­ра­же­не да све за­бо­ра­ве. Ше­зде­сет го­ди­на исти­на је за­ко­па­ва­на. Али, исти­на не мо­же да тру­ли и ни­ко не мо­же по­бе­ћи од су­да Бож­јег. У ро­ма­ну „Ако те за­бо­ра­вим, мој оче”, аутор при­ча при­чу о оцу: „Ако је ја не ис­при­чам, оста­ће и отац, и при­ча, и ја  за­ко­па­ни у гро­бу вре­ме­на”. Ипак, имао је раз­у­ме­ва­ња за крв­ни­ке, сма­трао је да је њи­ма те­же, не­го жр­тви. Бо­ље је би­ти го­њен, не­го про­го­ни­ти. Осе­ћај сти­да је ду­бљи од бо­ла, као што је сре­ћа ду­бљи осе­ћај од не­сре­ће. Моћ сти­да ра­сте са ра­стом све­сти.

Ка­да су у Цр­ној Го­ри, по­сле де­сет го­ди­на, об­но­ви­ли „Ње­го­ше­ву на­гра­ду”, ка­ко би са­чу­ва­ли успо­ме­ну на „ве­ли­ког цр­но­гор­ског пе­сни­ка”, Ко­ма­нин је ре­као да име пе­сни­ка Ње­го­ша не мо­же ни­ко да уту­ли. За­луд су то по­ку­ша­ва­ли не­ка­да­шњи ко­му­ни­сти и да­на­шњи кло­ни­ра­ни ко­му­ни­сто­и­ди. Ње­гош је људ­ска, пе­снич­ка, вла­дар­ска, цр­кве­на и срп­ска пла­ни­на ко­ју је Бог ство­рио. Док је срп­ског ро­да и је­зи­ка – Ње­гош не мо­же умре­ти. Ње­гош је срп­ски из­раз и сна­га. Ка­да су ко­му­ни­сти ра­зо­ри­ли Ње­го­шев гроб, они су га ти­ме још ви­ше уса­ди­ли у зе­мљу, у свој на­род и срп­ски је­зик.

Мно­го га је љу­ти­ло пре­и­ме­но­ва­ње срп­ског је­зи­ка у цр­но­гор­ски и ства­ра­ње но­ве азбу­ке са 32 сло­ва. Го­во­рио је да су „о ве­ли­ком ја­ду за­ба­ви­ли и се­бе и свет”. Лаж не мо­же да по­ста­не исти­на, ни­ти ма­ле­ност би­ти ве­ли­ка. У сва­кој обла­сти људ­ског ро­да и ду­ха, не са­мо у Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри, сва­ки ба­кин ко­кот ве­ру­је да пе­ва и не зна да он, уства­ри, ку­ку­ри­че.

Ње­гов по­след­њи ро­ман „Ље­то­пис вјеч­но­сти”, ко­ји је об­ја­ви­ла Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, био је у нај­у­жем из­бо­ру за НИН-ову на­гра­ду, као и на­гра­де „Ме­ша Се­ли­мо­вић” и „Из­ви­и­скра Ње­го­ше­ва”, али су му све из­ма­кле за по је­дан глас. А он­да је из Вра­ња сти­гла вест да је до­био на­гра­ду „Бо­ри­сав Стан­ко­вић”. Искре­но се об­ра­до­вао, јер је во­лео и це­нио Бо­ру Стан­ко­ви­ћа, али у Вра­ње, због бо­ле­сти, ни­је мо­гао до до­ђе на све­ча­но уру­че­ње. У пи­сму ко­је је по­слао сто­ји да је Бо­ри­на књи­жев­на њи­ва – њи­ва ле­по­те, њи­ва исти­не, њи­ва по­ра­же­них, по­ни­же­них и увре­ђе­них, њи­ва на ко­јој и онај ко­ји пи­ше и онај ко­ји чи­та на­пи­са­но мо­же да умре од ле­по­те и исти­не.

Би­ло је до­го­во­ре­но да Ми­ро­слав Це­ра Ми­ха­и­ло­вић, глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник Књи­жев­не за­јед­ни­це „Бо­ри­сав Стан­ко­вић”, ка­да то при­ли­ке до­зво­ле, до­ђе у Бе­о­град и пи­сцу уру­чи на­гра­ду. На­жа­лост, Ко­ма­нин се пре­се­лио у сво­је мит­ско ме­сто Пе­ли­но­во, у веч­ност, та­мо где је сав ње­гов жи­вот и сва ње­го­ва ли­те­ра­ту­ра.

Смр­ти се ни­је пла­шио. Умео је да ка­же: „Све про­ла­зи, све за­ве­ја­ва сни­јег и смрт, али чо­вјек оти­ма од смр­ти ко­ли­ко мо­же. А не мо­же мно­го”. Би­ће, по соп­стве­ној же­љи, са­хра­њен у за­ви­ча­ју, у Ник­ши­ћу. У јед­ном раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку”, ре­као је: „За­ви­чај је оно че­га се се­ћа­мо. За­ви­чај је и ко­ли­јев­ка и гроб, ми­кро­ко­смос”.

Вре­ме са­хра­не Жар­ка Ко­ма­ни­на, ко­га су од ми­ља сви зва­ли Жа­ња, би­ће на­кнад­но са­оп­ште­но.

Зо­ран Ра­ди­са­вље­вић 
 

-----------------------------------------------------------
 

Усамљени вук наше књижевности
 

Дра­ган Ла­ки­ће­вић, књи­жев­ник: Драм­ски и про­зни пи­сац Жар­ко Јо­ва­но­вић узео је за књи­жев­но пре­зи­ме при­пад­ни­штво свом ужем за­ви­ча­ју – Ко­ма­ни­ма, јер се та­ко, на гра­ни­ци Цр­не Го­ре и Бр­да, на гра­ни­ци ста­рог и но­вог до­ба, до­бра и зла, зби­ва ње­го­во књи­жев­но де­ло ко­је тек тре­ба про­чи­та­ти и про­у­чи­ти.У за­ви­ча­ју Ко­ма­нин про­во­ди де­тињ­ство, све од стра­шног су­да­ра: „Ис­кла­ти се бра­ћа ме­ђу со­бом”... Тај су­дар–мо­рал­ни и ме­та­фи­зич­ки, ви­ше не­го иде­о­ло­шки и исто­риј­ски, по­ста­ће по­зор­ни­ца ње­го­вих дра­ма и ро­ма­на. У по­је­ди­ним сег­мен­ти­ма те лич­не, по­ро­дич­не и на­ци­о­нал­не тра­ге­ди­је наш пи­сац пре­по­зна­је би­блиј­ске фор­му­ле и си­сте­ме, ва­ри­ра их на­шим име­ни­ма, пор­тре­ти­ма, суд­би­на­ма... У тре­ну­ци­ма опре­де­ље­ња за Бож­ју прав­ду и исти­ну, кад се ње­го­ва ужа отаџ­би­на Цр­на Го­ра ве­ро­лом­но от­це­пљу­је од свог срп­ског иско­на, Ко­ма­нин ура­ста у би­ће књи­жев­но­сти и кул­ту­ре ко­ју су ство­ри­ли Ма­та­вуљ, Љу­би­ша, Ко­чић, Ан­дрић, Бо­ра Стан­ко­вић, Ми­о­драг Бу­ла­то­вић... При­зна­ња до­би­ја у Вра­њу, где је, опет, чим је Ко­ма­ни­ну до­де­ље­на на­гра­да с име­ном пи­сца „Не­чи­сте кр­ви”, сру­шен спо­ме­ник пе­сни­ка „Ста­рих да­на” и „Бож­јих љу­ди”... И Ко­ма­нин је пи­сац сру­ше­них пре­сто­ла и обо­ре­них вред­но­сти – срп­ски пи­сац.
 

Мар­ко Не­дић, књи­жев­ни кри­ти­чар: Под­јед­на­ком и истин­ском љу­ба­вљу пре­ма срп­ском је­зи­ку и књи­жев­но­сти, и пре­ма за­ви­чај­ном про­сто­ру у Цр­ној Го­ри, до­сто­јан­ством и ста­бил­но­шћу сво­је лич­но­сти и сва­ком сво­јом но­вом књи­гом Жар­ко Ко­ма­нин је по­твр­ђи­вао по­себ­но и ве­о­ма ис­так­ну­то ме­сто ко­је има ме­ђу са­вре­ме­ним срп­ским пи­сци­ма. Из уза­јам­ног де­ло­ва­ња и про­жи­ма­ња оно­га што је чвр­сто угра­ђе­но у чо­ве­ко­во би­ће и оно­га што му на­ме­ћу исто­риј­ске, дру­штве­не и ег­зи­стен­цјал­не окол­но­сти у ко­ји­ма по­сто­ји као је­дин­ка на­ла­зе се не­ке од нај­ва­жни­јих те­мат­ских и зна­чењ­ских осо­би­на ње­го­вог це­ло­куп­ног про­зног и драм­ског де­ла. По­е­ти­за­ци­ја вре­ме­на де­тињ­ства и мла­до­сти у за­ви­ча­ју, про­и­за­шла из на­гла­ше­ног емо­тив­ног и етич­ког од­но­са пре­ма њи­ма, по­е­ти­за­ци­ја је­зич­ких и стил­ских сред­ста­ва у до­ча­ра­ва­њу ду­бо­ке до­жи­вље­но­сти ових пој­мо­ва, нај­зна­чај­ни­је од­ре­ђу­је ко­ли­чи­ну и ни­во умет­нич­ких од­ли­ка Ко­ма­ни­но­вих књи­жев­них оства­ре­ња. 
 

Ми­ро­слав Це­ра Ми­хај­ло­вић, књи­жев­ник: На дан кад је сру­шен спо­ме­ник Бо­ри Стан­ко­ви­ћу у Вра­њу уга­сио се жи­вот по­след­њег до­бит­ни­ка Бо­ри­не на­гра­де Жар­ка Ко­ма­ни­на. Има ту не­ке чуд­не сим­бо­ли­ке, чуд­не по­ду­дар­но­сти. На­жа­лост, ни он­да, 29. мар­та, Жар­ко ни­је мо­гао да до­ђе у Вра­ње ка­ко би­смо му лич­но уру­чи­ли на­гра­ду. Из Кли­нич­ког цен­тра, бо­ле­стан, ја­вљао се се по не­ко­ли­ко пу­та днев­но. Ни­је крио ве­ли­ку ра­дост и за­до­вољ­ство што је до­био ово пре­сти­жно при­зна­ње, ко­је но­си име пи­сца ко­га је, уз Ње­го­ша, сма­трао нај­ве­ћим срп­ским пи­сцем. На вест о Жар­ко­вом од­ла­ску и ње­го­вој то­ли­кој жур­би да се што пре су­срет­не са Бо­ром, и за­јед­но са њим оста­не у исто­ри­ји срп­ске књи­жев­но­сти, ми у Књи­жев­ној за­јед­ни­ци Бо­ри­сав Стан­ко­вић по­себ­но смо по­ча­ство­ва­ни што смо му до­де­лом на­гра­де „Бо­ра Стан­ко­вић” ис­пу­ни­ли ве­ли­ку жи­вот­ну же­љу и при­ре­ди­ли мо­жда по­след­њу ра­дост. 
 

Ми­лан Влај­чић, књи­жев­ни кри­ти­чар: Жар­ко Ко­ма­нин је био уса­мље­ни вук у на­шој књи­жев­но­сти. Од­ли­чан при­по­ве­дач, до­бар драм­ски пи­сац, ове зи­ме се ро­ма­ном „Ље­то­пис вјеч­но­сти” на­шао у нај­у­жем из­бо­ру за НИН- ову на­гра­ду, ко­ја му је из­ма­кла за дла­ку. При­ли­ком све­ча­не пре­да­је НИН- ове на­гра­де, као пред­сед­ник жи­ри­ја, имао сам осе­тљив за­да­так са са­оп­штим ка­ко је он, по мом ми­шље­њу, као и ми­шље­њу про­фе­со­ра Алек­сан­дра Или­ћа, на­пи­сао нај­бо­љи ро­ман го­ди­не, ина­че не мно­го из­у­зет­не у књи­жев­ном сми­слу, као што то ни­су ни мно­ге у прет­ход­ним де­це­ни­ја­ма. Ни­је ко­ке­то­вао са пост­мо­дер­ни­змом, ни­ти је умео да се отрг­не од тра­ди­ци­је ка­зи­ва­ња, ко­ја иде од Ми­ља­но­ва и Ла­ли­ћа до да­нас. И у том ње­го­вом тра­ди­ци­о­на­ли­зму ви­дим ле­пу до­след­ност, што је све ре­ђа осо­би­на ме­ђу то­ли­ким пре­вр­та­чи­ма и гу­та­чи­ма жа­ба на на­шој књи­жев­ној сце­ни.
 

Ран­ко Јо­во­вић, пе­сник: Жар­ко Ко­ма­нин је ве­ли­ки чо­век и ве­ли­ки пи­сац. Пи­сао је и на­пи­сао из­вор­ну ли­те­ра­ту­ру о људ­ској не­сре­ћи срп­ског на­ро­да.Ни­ко ни­је та­ко искре­но и емо­тив­но бра­нио суд­би­ну свог на­ро­да у Дру­гом свет­ском ра­ту.Он је не­срећ­ну вој­ску ко­ја се бо­ри­ла на стра­ни мо­нар­хи­је про­тив свих не­при­ја­те­ља срп­ског на­ро­да до­жи­вио као лич­ну суд­би­ну.

Он је истин­ски бра­нио ан­ти­фа­ши­стич­ку бор­бу мо­нар­хи­стич­ке вој­ске у отаџ­би­ни и бо­рио се на стра­ни жр­та­ва свих, и ла­жних и ствар­них, по­бед­ни­ка.Да­ром ро­ђе­ног пе­сни­ка ду­бо­ко је про­па­тио суд­би­ну ве­ли­ких му­че­ни­ка рав­но­гор­ске вој­ске, ко­ја је, што се већ да­нас јав­но пи­ше, би­ла пр­ви ан­ти­фа­ши­стич­ки по­крет у Евро­пи.Био је и остао, де­ло је ње­го­во оста­ло, на стра­ни исти­не.Он ни­је пи­сао иде­о­ло­шку ли­те­ра­ту­ру, ње­го­ва ли­те­ра­ту­ра је по­е­зи­ја на стра­ни чо­ве­ка.

Ве­ли­ки смо при­ја­те­љи. Ње­гов од­ла­зак не до­жи­вља­вам као од­ла­зак за­у­век.Та­мо је са­да са сво­јом бра­ћом.

Ми­лу­тин Ми­ћо­вић, пе­сник: За­хва­љу­ју­ћи Жар­ку Ко­ма­ни­ну, Пе­ли­но­во је из­ра­сло у култ­но ме­сто са­вре­ме­не срп­ске књи­жев­но­сти. По ду­ху пе­сник и ли­рик, по те­ма­ти­ци тра­ги­чар срп­ске бра­то­у­би­лач­ке не­сре­ће, ње­го­во књи­жев­но де­ло са­зи­да­но је па­жљи­во и већ сто­ји као је­дан од нај­леп­ших спо­ме­ни­ка на­шег на­род­ног уде­са 20. ве­ка. Бес­крај­но тих, увек у бде­њу над сми­слом сва­ке ре­чи, ње­го­ва ре­че­ни­ца је по­ста­ла са­вест срп­ског је­зи­ка. Про­стор Цр­не Го­ре, је­зик, ле­по­та ду­ше и тра­ги­ка ак­те­ра ње­го­вог сло­же­ног и обим­ног књи­жев­ног де­ла, из­диг­ну­ти су до мит­ских ви­си­на и по­кри­ве­ни зве­зда­ним не­бом. Ње­го­ва за­вр­шна бор­ба у две по­след­ње књи­ге, оста­ће у пам­ће­њу срп­ске књи­жев­но­сти као див­но чу­до. Од­ла­ском Жар­ка Ко­ма­ни­на из­ме­ђу нас, ње­го­ва чу­де­сна „Ко­лев­ка” до­би­ла је бе­смрт­на кри­ла.

М.В. – Н. Ђ. – А. М.