Есејиста, књижевни и позоришни критичар Мухарем Первић преминуо је данас у 77. години, саопштила је његова породица.
Первић је рођен 11. априла 1934. у Кључу, у Босни. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност Филолошког факултета у Београду.
За време студија био је главни уредник листа „Студент” и председник Универзитетског одбора Савеза студената Београдског универзитета.
Од 1958. Первић био је главни уредник књижевног часописа „Дело”, у коме је промовисао радове тада младих, касније угледних српских писаца, песника и теоретичара књижевности.
Био је главни уредник Културно-уметничког програма Телевизије Београд, у време емисија „Кино око”, „Петком у 22” и квалитетног драмског и серијског програма за децу и младе.
Књижевну критику је деценијама објављивао у „НИН"-у, а позоришну у „Политици”.
За књигу „Традиција и критика” (1977) добио је награду „Ђорђе Јовановић”, а за наслов „Воља за променом” (1995) Стеријину награду.
Первић је 2007. добио и Танјугову награду „Златно перо” за најбољу позоришну критику о представама 41. Битефа и том приликом је изјавио да му је то признање посебно драго, тим пре што је то 50. година како се бави позоришном критиком.
Награђен је Повељом за животно дело Удружења књижевника Србије (2005) и Наградом Фонда „Тодор Манојловић” за модерни уметнички сензибилитет за 2007. годину.
Један је од приређивача првог издања сабраних дела Иве Андрића и аутор више студија и књига о језику, поетици, позоришту, књижевности, филозофији, као и телевизијске серије о послератном културном и уметничком живот - „Како се калио челик и остало”.
Из брака са балерином Лидијом Пилипенко има сина Игора, а из брака са продуцентом Славицом синове Николу и Милоша.
Танјуг
------------------------------------------------------------------
Мудрац у животу и у текстовима
Није случајно да је, по жељи самог Иве Андрића, био један од приређивача његових сабраних дела у седамнаест томова
Обично се на вест о нечијој смрти присећамо приватног живота покојника. У случају Мухарема Первића, иако смо били пријатељи, готово ништа не знам више него што се може наћи у оскудним биографским белешкама по лексиконима и књигама које је објавио. Путовали смо, бивали и делали заједно, а ретко је када причао о својој прошлости. Ипак, имам утисак да га је прошлост обележила, нарочито невесело детињство, али је волео да то остане само његова чињеница. Муне, како смо га звали, као да је желео да има само свој јавни живот критичара, интелектуалца и друштвеног радника. Био је мучаљив, а речит у писању; озбиљан, али са смислом за хумор; уздржан у изливима својих осећања, а сензибилан за осећања стваралаца.
Мухаремов јавни живот састојао се од онога што је прихватао као друштвену обавезу, одговорна и утицајна места главног уредника листа „Студент”, часописа „Дело” до Културно-уметничког програма Телевизије Београд. Прихватао је та места са доказаном намером да учини што више за оне које је позивао на сарадњу – младе, јер није било других који би их позвали, заборављене, јер их се само он сетио, јеретике, јер нико није имао смелости да их зове. Његове седељке по омиљеним кафанама, често са не много занимљивим политичарима, служиле су за јачање, не друштвеног утицаја за своје, већ за интересе других. На свим местима у друштву, на поменутим положајима, у књижевним и позоришним жиријима, и нарочито као уредник, свесно и програмски је деловао на афирмацији нових стваралачких вредности, са пуним уверењем једног недогматског левог интелектуалца. Такав интелектуалац није искључив, не толерише шовинизам, али познаје и цени вредности културе у којој је стасао. Није случајно да је, по жељи самог Иве Андрића, био један од приређивача његових сабраних дела у седамнаест томова.
Као дугогодишњи позоришни критичар „Политике” испољио је све своје квалитете образованог, разумног и сензибилног интелектуалца. Улогу критичара схватио је, за разлику од многих других, као вештину афирмације вредности, пре свега нових и оних које је теже открити. У позоришту је сматрао да је основни супстрат драмски текст, тако да је најпре подробно и зналачки анализирао текст. Бирао је пажљиво сваку реч коју ће написати. Са појавом Битефа, чији је био годинама конструктивни председник Савета, каткада са селектором и путник-трагалац, открио је и потенцијале невербалног и свакаквог другог, чак екстремно експерименталног подухвата, само ако је ваљао у реализацији. Уверен сам да су неке његове критике страних представа са Битефа, као и неке Владимира Стаменковића, нешто најбоље што је у свету написано о тим епохалним догађајима.
Мухарем Первић је са годинама све више постајао мудрац, како у животу тако и у својим написима. А мудрац зна и разлоге успеха, али и промашаја. Свестан разлога промашаја, више је био добронамерни гледалац него оштри критичар. За оне који су умели да га читају, могли су у његовом тексту ипак уочити шта му се у некој представи није свидело. Како је у нашем јавном животу све мање мудрости и стрпљења био је драгоцен и у ономе о чему је писао толерантно.
Како је иза њега остао огроман опус, што објављен, што још несакупљен, његове вредности – честитост, обавештеност, непоткупљивост, мудрост – остаће као оријентир онима који ће деловати у областима у којима се он огледао. А то није мало и ретко се рађа, а неумитно умире.
Јован Ћирилов
-----------------------------------------------------------------------
На вест о смрти
Милан Влајчић: Мухарем Первић је четири и по деценије био позоришни критичар „Политике”, уносећи у тај осетљиви жанр знање, памет, прибраност, одмереност. Первић је био један од првих редактора дела Иве Андрића. Поменуо бих овога пута (а то ће ми бити дозвољено) да је био најбољи аналитичар Андрићевог дела код нас, мада у дугом низу оних који су се такође бавили делом нашег нобеловца има оних који би радо приграбили то звање.
Владимир Стаменковић: С Мухаремом Первићем отишао је из нашег јавног живота драгоцен човек, чији је допринос у другој половини прошлог века у еманципацији наше књижевности и позоришта и у примењивању европских мерила био непроцењив. И као човек, и као књижевни и позоришни критичар, он је имао иста својства, благонаклоност, добронамерност, толеранцију. Мени је утолико теже да говорим о њему, због тога што смо били у односу блиског пријатељства, које се утврђивало у свакодневном животу, пре на Маракани него у позоришним салама, више у Мадери него у књижевним жиријима. Рекао бих да је отишао у правом тренутку, пре него што ће доћи генерација која неће знати ништа о ономе што је он урадио, која би могла за себе да каже речима Дучићевим: „Једнога дана нико неће знати да бесмо први, премда мали, и роду своме да смо као мати нов језик с новим осећањем дали.”
Синиша Ковачевић: Био је један од последњих ренесансних интелектуалаца, човек компетентан да говори о многим стварима, да пише о многим стварима. Човек који је представљао последњи бастион индивидуалности, са однегованим ставом, у првом реду критичким, нарочито кад је позориште у питању. Његовасеречпоштовалаислушала, ималајеспецифичнутежину. Отишаоје, нажалост, алинасрећунеостављајућисмрдљиветраговеза собом.
Ружица Сокић: Муна је био мој велики другар и пријатељ 50 година. Јако, јако ће ми недостајати. Човек непоновљив, о којем је Слободан Машић својевремено рекао: „Мухарем је најсветлији тренутак наше позоришне мисли.” Мислим да је то најадекватнија мисао о Мухарему, а он је много више од тога. То понирање у суштину била је једнаод особина које су га красиле и то ће остати заувек. Чини ми се да је он, заправо, побегао од живота.Велики је ово губитак за све нас.
Ана Тасић:Јако ме је растужила вест о Мухаремовој смрти. Шест година смо заједно били позоришни критичари у „Политици”, лако се договарали о свему јер је Муки био изузетно отворен, увиђаван, толерантан. Увек је имао свежа, савремена тумачења света и уметности, виталнија и мени инспиративнија од многих мојих колега који су ми ближи по годинама.
И веома сам сада тужна што нисам више проводила времена с њим, скоро да смо се једино дружили током Битефа, сваке године, шест година уназад, јер смо били увек заједно у „Политикином” жирију за Битефову награду.
М.В. – М. Д.
Random autor