На најзначајнијем варшавском гробљу Повонски, у Алеји заслужних, 30. јуна сахрањен је Јузеф Шајна (13. март 1922–24. јун 2008), један од последњих истински великих уметника света, сликар, сценариста, режисер, педагог, теоретичар уметности... Пре тога, одржано је опело у Цркви светог Карола Боромеуша, коме су поред породице, пријатеља, колега и бројних поштовалаца присуствовали министар културе и националног наслеђа Републике Пољске и низ представника градова у којима је радио.
Уследили су и телеграми и венци из целе Пољске, Европе, обеју Америка, многих земаља Африке и Азије. Уз највише војне почасти и уз звуке народне химне. Умро је у 86. години, радећи, као ретко ко до последњег дана. Иако је „у младости искусио велику драму. Био је заточеник концентрационих логора Аушвиц и Бухенвалд. Међутим та искуства нису га сломила, прескакао је све препреке света, да би људима говорио о смислу и вредностима живота”, мада то на први поглед, када се узме у обзир и његово ликовно и позоришно стваралаштво, не делује тако. Речима, мада се много више користио сликом. У свакој прилици. На отварањима својих бројних изложби. На конференцијама за мир. На прославама завршетка Другог светског рата. На уручивањима бројних награда и признања за своју уметност и своје ставове.
Када се вратио из логора после пет година, отишавши са седамнаест, у животу није затекао ниједног члана породице. Једини излаз му је било школовање. Завршио је гимназију и матуру у Жешову, затим отишао на студије графике и сценографије у Краков. Поред скромних стипендија морао је и да зарађује, пре свега за материјал потребан за студије. Тако је почео да се бави примењеном графиком или, како бисмо данас рекли, дизајном, првенствено плакатом. Веома рано се определио за позориште. Себе је као позоришног ствараоца уобличио, јер као изразити индивидуалиста, никада није припадао ниједној групи ни правцу. Чинио је то постепено. Почев од Народног позоришта Нова Хута у улози сценографа, све до промена 1956.
Када је цензура попустила и соцреализам замењивали нови правци, поред сценографије почео је да се бави и режијом. И најважније, створивши властиту формулу позоришта које је назвао „позориштем ликовне нарације”. С акцентом на визуелној експресији, мада, за разлику од других авангардних позоришних стваралаца никада није одбацио глумца и реч. Своје идеје најпотпуније је изразио у Позоришту Студио у Варшави, којим је руководио од 1972. до 1982, то јест, до увођења ратног стања, остваривши „Реплику”, „Виткација”, „Фауста”, „Гулгутијеру”, „Дантеа”, „Сервантеса”, „Мајаковског” и др. Ове представе донеле су му светску славу. Позоришни критичари сматрају због универзалности језика, слогана: Живот претварам у слику.
Захваљујући постојању Битефа и упућености Јована Ћирилова и Мире Траиловић у светски позоришни живот, посебно авангардних позоришта, какво је било и Шајнино, он се као сценограф краковског Старог позоришта већ 1968. појавио с представом „Хладан туш” Мајаковског. У знак сећања на то, Јован Ћирилов га је позвао као специјалног госта на прошлогодишњи Битеф. Том приликом у Музеју примењене уметности 22. септембра, отворена је изложба његових сценографских и режисерских радова насловљена са „ТЕАРТ”, коју је конципирала дугогодишња сарадница и познавалац Шајниног дела, професор Агњешка Кехер-Хенсел. Видео пројекција његовог најзначајнијег дела „Реплика”, која је била повод за трочасовни разговор с београдском публиком, приказана је 25. септембра. С тугом могу да констатујем да је велика штета што на Битефу нисмо имали прилике да видимо неку од верзија „Реплике”, једне од најзначајнијих представа XX века, којом је Шајна обишао цео свет, добио низ награда на највећим позоришним фестивалима, показао да оригинални уметници настају и постоје без обзира на ситуације и системе у којима живе.
Бисерка Рајчић