Чувени писац, филозоф и социолог Умберто Еко преминуо је у 85. години, објавили су светски медији. Боловао је од рака и умро у свом дому. Свет је изгубио једног од најважнијих људи савремене културе.
За свој први роман „Име руже”, који је написао 1980. године, Еко је освојио низ награда, а роман је преведен на 47 језика и продат у више од 30 милиона примерака. Само у Италији продато је више од седам милиона копија.
Роман је својевремено француски лист „Ле Монде” укључио у листу 100 најзначајнијих књига 20. века, који је француски режисер Жан-Жак Ано 1986. године и екранизовао као трилер са Шоном Конеријем и Кристијаном Слејтером у главним улогама.
Your browser doesn’t support video.
Please download the file: video/youtube
Реноме једног од највећих светских писаца на прелазу два века потврдили су и романи „Фукоово клатно”, „Острво дана пређашњег”, „Баудолино”, „Тајанствени планем краљице Лоане” и „Прашко гробље”, „Нулти број” и други. Његове новеле често укључују стварне историјске личности и текстове.
Током 1960-их бавио се естетиком и истакао као један од најзначајнијих представника авангарде у италијанској култури. Припадао је књижевном покрету Група 63.
Не можете постати генерал ако претходно нисте били десетар, наредник поручник. Зато идите корак по корак. Немојте се одмах правити да сте добили Нобелову награду, јер то убија каријеру сваког књижевника.
Био је оснивач књижевних часописа „Il Marcatre” i „Il Quindici”. Успевао је да премости јаз између популарне и интелектуалне културе, објављујући своје мисли у дневним новинама и водећем италијанском магазину „Еспресо”. Радио је и пет година као уредник у редакцији за културу у Радио-телевизији Италије (РАИ) од 1954. до 1959 године.
Таленат од малена
Увек је волео да приповеда приче и још као тинејџер је писао приче са елементима фантастике и стрипове. „Био сам перфекциониста и желео сам да да изгледају као да су штампани, тако да сам их писао великим словима и смишљао сам насловнице, резимее, илустрације”, изјавио је Еко за часопис „The Paris Review” 1988. године. „Веома је замарајуће то што их нисам никад довршио. У то време сам био одличан писац недовршених ремек-дела”, истакао је он.
Аутор је и бројних есеја и књига из теорије уметности, лингвистике и семиотике, а писао је и књижевну критику и књиге за децу. У свом истраживачком раду бавио се проучавањем средстава масовног информисања у оквиру семиологије и естетике применом структуралистичког метода.
Помно је пратио и анализирао савремену културу, комуникације, универзум информација и информациону естетику. Поред опште семиологије бавио се семиологијом визуелних порука, семиологијом архитектуре, епистемологијом структуралних модела и семиолошком границом.
Од 1971. био је редовни професор естетике визуелних комуникација и семиологије на Универзитетима у Торину, Милану, Фиренци, Универзитету Колумбија у Њујорку, Јејлу и гостујући професор на многим факултетима. Радио је као професор семиотике на Универзитету у Болоњи, где је водио програм из комуникологије.
Важио је за изврсног познаваоца историје и уметности средњег века, а био је и оснивач Одсека за медијске студије на Универзитету Сан Марина.
Ја сам филозоф. Романе пишем само викендом.
За лист „Гардијан”, прошле године је изјавио да писању приступа са жељом да „промени” читаоца.
„Не знам шта читалац очекује. Мислим да аутор треба да пише оно што читалац не очекује. Проблем није питати шта им је потребно, већ променити их”, навео је он.
Рођен је 5. јануара 1932. године у Александрији у северном италијанском региону Пијемонту. Дипломирао је филозофију на Универзитету у Торину 1954. године. Живео је у Милану и Риминију са супругом Ренатом која је историчар уметности. Има сина и ћерку.
Јулијана Винцан