Глумац Раде Марковић преминуо је у 89. години у Забоку, у Хрватској, речено је јуче Танјугу у Министарству културе Србије. Раде Марковић, рођен 1921. године у Београду, студирао је Технички а затим Филозофски факултет у Београду, али се посветио глуми, играјући најпре у аматерској групи на Коларцу.
У Београдском драмском позоришту играо је више од деценију и по, често у представама са својом супругом Оливером Марковић. Остварио је многе улоге у позоришту, на филму и ТВ, режирао је два документарна филма, и био и професор глуме на Академији уметности у Новом Саду.
Време и место сахране накнадно ће бити објављени.
Танјуг
-----------------------------------------------------------
Посвећеност глуми до последњег даха
Раде Марковић је био један од најпостојанијих уметника српског глумишта – на филму је одиграо 80 улога; а у позориштуоко 100 улога, а преминуо је припремајући нову улогу у представи „Три сестре” Иване Вујић
До последњег даха, глумац Раде Марковић био је посвећен уметности глуме. Према речима позоришне редитељке Иване Вујић, Раде се припремао да игра у представи „Три сестре” коју она припрема, у којој је специјално за њега написан и адаптиран лик А. П. Чехова. Према њеним речима, тај текст понео је са собом и у Закобу, где је отпутовао на одмор. На позоришним даскама, Раде Марковић је играо и после одласка у пензију, а премијера комада „Златно теле” у Народном позоришту у Београду, у којем је требало да игра, на основу текстова Иљфа и Петрова и у режији сина Горана Марковића, заказана је за 6. октобар.
У југословенском и српском филму, Раде Марковић је био носилац модерног, сведеног стила глуме и био је међу ретким глумцима који је својим опусом успео да обухвати практично све епохе наше кинематографије. Као филмски глумац дебитовао је 1948. улогама скојевца-илегалца Мише у филму „Бесмртна младост” Војислава Нановића и недозрелог мужа Тонце у филму „Софка” Радоша Новаковића, да би током каријере био запажен по главним улогама или споредним ролама, углавном ауторитативних личности.
Сa многим домаћим ауторима снимио је по неколико филмова: Нановићем (чувени „Чудотворни мач”), Новаковићем, Сојом Јовановић, Јованом Живановићем, Пуришом Ђорђевићем, Хајрудином Крвавцем, Александром Ђорђевићем... Са Миодрагом Мићом Поповићем снимио је чувена дела: „Рој”, „Хасанагиницу” и „Делије”, незаборавна је његова креација Драже Михајловића у Стаменковићевој „Клопци за генерала”, а поред ликова руководилаца Цолета и Милоја у делима „Вариола вера” и „Мајстори, мајстори” Горана Марковића, сарађивао је и са Слободаном Шијаном у „Како сам систематски уништен од идиота” и у „Дечку који обећава” у којем је остварио лик оца главног јунака Слободана Милошевића.
Марковић је био активан и током деведесетих и двехиљадитих година. Остварио је низ улога, попут оних у „Убиству с предумишљајем” Горчина Стојановића” или „Земља истине љубави и слободе” Милутина Петровића у којем је аутор начинио својеврсни омаж Радетовом класику „Чудотворни мач”, а последњу филмску улогу имао је у комедији „Ми нисмо анђели 2” Срђана Драгојевића, 2005. године.
Раде Марковић је један од најпостојанијих уметникасрпскогглумишта у периоду од Другог светског рата до данас – на филму је одиграо 80улогу; у ТВ драмама исеријама 60; учествовао је у 180радио драма, а на позоришним сценама остварио је око 100улога. Као професор Академије уметности у Новом Саду извео је четири класе са укупно 39 студената.
Током пет деценија глумачког присуства, Марковић је стекао неподељена признања критике, публике и колега због најмање два разлога: дубоке оданости и пуне посвећености позиву, што је најчешће доносило врхунска остварења, као и непосусталог трагања за новим, савременим и модерним глумачким изазовом и изразом, којим је настојао да помери стандарде у глуми у чему је био један од твораца авангардних позоришних путева у нашој средини.
Награђен је свим најзначајнијим стручним и друштвеним наградама и признањима: Стеријином наградом, Пулским Аренама (чак три), Октобарскомнаградомграда Београда, Добричиним прстеном...
И. Аранђеловић
НА ВЕСТ О СМРТИ
ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ, редитељ
Имао сам срећу да радим десет филмова са Радетом, а почели смо заједно у „Филмским новостима”. Као човек и глумац, увек је био у филму, и увек је тачно знао текст и онај свој додатак који је красио његову глуму. Са њим сам увек снимао само по један дубл. Последњи кадар Радета Марковића биће вечита успомена на њега и његово дело – изјавио је јуче Пуриша Ђорђевић који је за „Политику” подсетио да је Раде Марковић од њега узео текст „Девојка” и пре него на филму, поставио га на позоришним даскама – оснивајући 1955. године прву приватну драмску дружину „А” у којем су били и Оливера Марковић, Мића Томић и Воја Мирић.
НИКОЛА СТОЈАНОВИЋ, редитељ и професор Историје филма
Апсолутно неодољив, харизматичан глумац огромног распона у лепези разноликих карактера које је остварио како у позоришту, тако и на филму. Упознали смо се давно, почетком шездесетих, а већ је био јунак мог детињства као незаборавни Небојша у филму „Чудотворни мач” Воје Нановића из 1950. Касније смо наставили разговоре о уметности, филму и глуми, као колеге професори на новосадској Академији уметности. Имали смо обострану жељу да заигра барем једном у неком мом филму. Био је то „Bellе Еpoque” сниман 1990, а приказан тек 2007. године. Беспрекорни професионалац и велики уметник глуме који је потпуно изгарао у свакој улози без обзира да ли је епизодна или главна.
ИВАНА ВУЈИЋ, позоришна редитељка
Раде Марковић напустио нас је у сред припрема за представу „Три сестре”. Припремао се за улогу Чехова који проматра своје три сестре – Раду Ђуричин, Бранку Петрић и Ружицу Сокић. Понео је и текст са собом на одмор у Хрватску где је преминуо. Нашу представу сигурно ћемо посветити Радету, а он ће се појавити гласом иако није физички присутан. Наша представа је требало да се игра 27. новембра, а сигурно је да ће једна сцена у Београду добити назив по Радету Марковићу и биће специфичан облик театра.
РУЖИЦА СОКИЋ глумица
Ја рачунам своју биографију од датума када сам играла у БДП са Радетом Марковићем као почетница, девојчица у „Успомени на два понедељка”. Стицајем неке судбине, 50 година дружила сам се са Радетом и приватно и професионално, била сам му кума. Поносна сам што ме прихватио као пријатеља. Цела његова породица ме је прихватила и то ми много значи. Он је заиста једна изузетна појава у нашој уметности. Био је господин и отишао је као господин. Раде је био интровертан човек, џентлмен, а постигли смо висок степен отворености и пријатељства. Не могу да верујем да га више нећу видети. Подсећао ме је на Ацу Поповића.
Танјуг