Предраг Тасовац, доајен српског глумишта, умро је јуче на Војномедицинској академији у Београду, оставивши иза себе богату биографију: преко 250 позоришних ликова, оригиналне телевизијске и филмске јунаке.
Предраг Тасовац рођен је 9. августа 1922. године у Босанском Шамцу. Гимназију је завршио у Београду, студирао најпре на Економском, потом књижевност на Филозофском факултету. Пресудила је, ипак, склоност ка глуми којом је почео да се бави средином четрдесетих година прошлог века, најпре у Народном позоришту у Београду, па у Културној екипи Прве пролетерске дивизије. Године 1947. постаје члан Београдског драмског позоришта, да би се 1953. вратио у национални театар, којем је остао веран до последњег дана.
Занимљив је и мање познат податак да је наш нобеловац Иво Андрић поклонио Предрагу Тасовцу њихово родословно стабло које је нашао у Дубровачком архиву. У тим списима нашао се и податак да је неки шпански племић још у 15. веку дошао са армадом у Боку которску и заљубио се у лепу Бокељку из племена Тасовац. Да би могли да се венчају, цела породица Тасовац је добила шпанско племство.
Позоришна публика волела је да гледа на сцени Предрага Тасовца, како у матичном Народном позоришту у Београду, тако и на сцени Југословенског драмског позоришта, Атељеа 212, Позоришта на Теразијама, Дечјег позоришта „Бошко Буха”, Хрватског народног казалишта у Осијеку, у многим представама које су извођене у оквиру Дубровачких летњих игара. Путујући са својим сценским јунацима стизао је Тасовац на многе сцене ондашње државе на којима је увек био радо виђен гост, али и на иностраним гостовањима. Како и не би ако се зна да се својим улогама беспоштедно давао. Публици остаје да се сећа његовог Стива у представи „Ана Карењина”, Степана Астахова у „Тихом Дону”, Клаудија у „Хамлету, Мигајева у остварењу „Таленти и обожаваоци”, Шјор Ижу у „Рибарским свађама”, пуковника Пикеринга у „Пигмалиону”, доктора Катића у „Сабирном центру”...
Играо је Тасовац и у великом броју телевизијских драма, у серијама, филмовима. Први филм „Сви на море” снимио је 1952. године, а последње улоге одиграо је 2004. године у филму „Лифт” и телевизијској серији „Верник”. Глумио је и у филмовима „Рањена земља” (1999), „Буре барута” (1998), серијама „Наша мала редакција” (2002), „Крај династије Обреновић”(1995), „Вук Караџић” (1987), „Срећни људи” (1993), „Сиви дом” (1984), „Позориште у кући” (1984), „Повратак отписаних” и многим другим. Тасовац је добитник и више признања и сталешких награда, међу којима и Плакете Народног позоришта у Београду, највећег признања које ова кућа додељује. Време и место сахране Предрага Тасовца биће накнадно саопштени.
-------------------------------------------------------------
Господин у свету глуме
Ксенија Јовановић: Веома ме потресла вест о смрти Предрага Тасовца јер смо били дугогодишњи партнери и пријатељи. Волела сам његову ведрину, позитивну енергију, оданост професији која је данас све ређа. Својим глумачким шармом обележио је славне дане Београдског драмског позоришта на половини прошлог века, а репертоар Народног позоришта у Београду обогатио је низом незаменљивих улога карактерног жанра. Носио је ненаметљиво своје господство, своје грађанско васпитање, образовање и отменост. Тужно је, али и неумитно што нас напушта још један доајен сцене: сјајан глумац, јединствен човек.
Нада Блам: Порасла сам уз Предрага Тасовца који је био изузетан глумац, наш велики едукатор. Он нас је научио господству у глуми. Био је представник генерације која је имала ширину и која је свесрдно учила млађе колеге вештини глуме. Мислим да је његов значај у томе што је имао честит уметнички и приватни живот.
Љиљана Благојевић: Отишао је велики човек, велики глумац, велики уметник и велики господин.
Игор Ђорђевић: Одлазак Предрага Тасовца је велики губитак за домаћу позоришну сцену. Био је од ретких џентлмена и колега који су на прави начин показивали како треба један господин да се понаша и да ради.
Random autor