С тешком неверицом су пријатељи професора Светозара Стојановића јуче ујутро примили вест да је умро тај велики прегалац, критички и ангажовани интелектуалац првог реда, чији је светски углед чинио част овдашњој култури, социјалним наукама, интелектуалној и политичкој заједници.
Неуморни аналитичар дубинских историјских процеса, кретања у свету идеја и политике, професор Стојановић је с изузетном лакоћом обликовао своје увиде и у новинске текстове, намењене увек „Политици ”, чији је велики пријатељ био. У нашем листу је редовно сарађивао, било да се налазио у земљи или на неком од својих бројних путовања по свету, где је непрекидно позиван као професор и интелектуални ауторитет чијем мишљењу су најугледнији универзитети Европе, САД и света, придавали велики значај.
И током недавног боравка у САД, због операције ока, пре него што се последњег дана априла вратио у Београд, професор Светозар Стојановић није могао да одоли изазову, те је „Политика” 21. априла објавила његов текст под насловом „Лепше виђење Обамине Америке”, у коме је изнео сопствено виђење дубинских процеса које је не само на унутрашњем, америчком, него и на глобалном нивоу покренуо актуелни председник САД.
Сваки сусрет и разговор са професором Стојановићем био је нека врста интелектуалног празника, јер је с изузетном оштроумношћу и лакоћом, уз изношење обиља аргумената, говорио о најсложенијим питањима теоријског мишљења и филозофије, свету политике и свакодневице, увек спреман да чује и став саговорника, да пажљиво извага и туђе аргументе и да кроз дијалог, редовно зачињен анегдотским казивањем и хумором, сваки од тих сусрета претвори у неку врсту опчињујућег хепенинга.
Радна енергија професора Стојановића била је неисцрпна, што је потврдио и последњих сати свог живота, када је с пријатељима из издавачке куће „Албатрос плус” с великим жаром разговарао о предстојећим плановима, књигама које треба објавити и о неким другим акцијама, које су, кад год је иза њих стајао, значиле нови искорак у простор слободе.
Одлазак професора Светозара Стојановића из нашег јавног живота, из интелектуалне и политичке заједнице, истински је велики губитак, не само једног брилијантног критички ангажованог интелектуалца, већ и човека чија су непосредност и племенитост опчињавали.
***
Професор Светозар Стојановић је рођен је 1931. године у трговачкој породици у Крагујевцу, а своје прве кораке на јавној сцени учинио је у скојевским данима, као сарадник листа „Млади борац”.
На Филозофском факултету у Београду је дипломирао 1955, а докторирао филозофију 1962. године. Непрестано у матици живота, своја теоријска становишта потврђивао је непосредним друштвеним ангажманом, било да је реч о студентском бунту 1968. године, о критици харизматског типа владавине Јосипа Броза Тита, или о залагању за формирање социјалистичке и социјалдемократске алтернативе једнопартијском монополу Савеза комуниста.
Са седам других филозофа и пријатеља, због дисидентске делатности, професор Стојановић је избачен са београдског Филозофског факултета 1975. године, на захтев са самог врха власти, што ће рећи Јосипа Броза Тита.
Од тада је Стојановић деловао у београдском Институту за филозофију и друштвену теорију, одакле је као директор отишао и у пензију.
Од јуна 1992. до краја маја 1993. био је саветник председника СР Југославије Добрице Ћосића, што је период његовог живота о коме је радо причао у кругу пријатеља, као што је, уосталом, врло често, у тим разговорима износио многе детаље из сопственог, богатог искуства и сусрета с низом домаћих и светских угледника.
У богатој каријери професор Стојановић био је члан Управног одбора Корчуланске летње школе, која је окупљала најутицајније филозофе тадашње Југославије, Европе и света, био је гостујући професор на низу угледних универзитета у САД, Немачкој, Великој Британији, Аустрији, Индији.
Последњих десетак година, много времена и енергије посвећивао је раду Српско-америчког центра чији је оснивач и председник био, а потом деловању Центра за националну стратегију.
Био је и члан Комисије за истину и помирење, коју је формирао тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница, као и члан Спољнополитичког савета при Министарству иностраних послова Србије и члан Савета РРА.
Из низа дужности које је обављао, издвајамо и чињеницу да је професор Стојановић био члан редакције знаменитог часописа „Праксис”, главни и одговорни уредник „Гледишта”, часописа „Филозофија” и британског часописа „Праксис интернешнел”. Уз остало, био је и члан Управног одбора компаније „Политика”.
За члана париског Међународног института за филозофију, неформалне светске филозофске академије, професор Стојановић је по позиву изабран 1977. године, а од 1996. године био је изабрани члан Академије за хуманистичка истраживања из Москве.
Уз Брану Петронијевића и недавно преминулог професора Михаила Марковића, Светозар Стојановић је 1996. уврштен у „Биографски лексикон филозофа 20. века”. Објавио је седам књига, четири брошуре и око 130 часописних расправа и чланака, а радови су му преведени на 14 језика. Нарочито је његова књига „Између идеала и стварности” имала велики одјек у овдашњој и светској филозофској и интелектуалној заједници.
Слободан Кљакић
Random autor