Књижевник и један од чланова Српске напредне странке Бранислав Брана Црнчевић преминуо је рано јуче у Београду, потврђено је из његове породице.
Црнчевић је био књижевник, афористичар, новинар, сценариста. Рођен је 8. фебруара 1933. године у Ковачици, а студирао је на Филозофском факултету у Београду.
Каријеру је почео у листовима „Јеж” и „Дуга”, а објављивао је колумне у бројним другим листовима попут НИН-а и „Политике”.
Прву књигу за децу „Босоноги и небо” објављује 1963. године, а потом и прву збирку афоризама „Пиши као што ћутиш”.
Током своје каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, песме. Добитник је награде „Змајевих дечијих игара” за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу 1987. године.
Црнчевић је био и политички ангажован и многи га памте као доброг пријатеља бившег председника Слободана Милошевића. Био је и заговорник невиности Радована Караџића пред Хашким трибуналом и члан најпре Српске радикалне странке, а потом, после цепања те странке, Српске напредне странке.
Председник Србије Борис Тадић упутио је изразе саучешћа пишчевој породици.
Танјуг
***********************
Борислав Михајловић Михиз је сматрао да је Бранислав Брана Црнчевић (1933–2011), један од четири наша највећа сатиричара у другој половини 20. века. Том сазвежђу још припадају: Душан Радовић, Влада Булатовић Виб и Матија Бећковић. Они су знали да је сатира – барометар слободе и да њен посао није само да насмеје читаоце, већ и да исмеје оно што је опако и зло.
Сатира и хумор Бране Црнчевића, и кад засјаји носталгијом, окрећући се детињству, и кад плане гневом над оскудном храброшћу савременика, сматра Мирослав Егерић, улива се у онај леп низ наших сатиричних победа које нас уверавају да није све пропало, да су подухвати опште памети, јасног виђења ствари и људи, прихватања ризика да се каже своја мисао без резерве и ограничења, нешто заиста добро и оздрављујуће. Велика је штета што се тај сремачки борац ућутао и што га не видимо и не чујемо на осветљеној позорници.
Није га било једно време, због политике. Телевизије су избегавале да га зову, нарочито у живе емисије, а издавачи су престали да објављују његове књиге. После десет година ћутања, на књижевну сцену вратио се књигом „Задушнице”, која је посвећена његовим пријатељима: Михизу, Црњанском, Зорану Радмиловићу, Слободану Пенезићу Крцуну… Захваљујући Мирославу Тохољу и његовој издавачкој кући „Игам”, Брана Црнчевић је, у кратком времену, објавио неколико својих нових књига, и неколико старих, као што су „Српска посла” и „Дневник једног”. Тако се Брана Црнчевић вратио свом занату.
Његове колумне у новинама: „Српска посла” (Глас) и „Црна тачка” (Курир), читале су се и препричавале. Читале су се и његове књиге, али га је књижевна критика заобилазила. Њему су били важни читаоци, а критичаре је доживљавао као „међупсихијатријску станицу”. Критичари и писци се према књизи односе као деца. Критичар тврди да зна шта је писац хтео да каже, а писац је то као фол разумео.
Није се одрицао својих пријатеља, ни Слободана Милошевића, ни Радована Караџића, ни Милана Мартића… Сматрали су га српским националистом. Из политике се, практично, повукао 1994. године, због српске блокаде према Републици Српској. Био је, како је говорио, један од „мртвих посланика” у мртвом југословенском парламенту. Тако је сам себе лустрирао.
Хвалио је Шешељеву одбрану пред Хашким трибуналом: „Шешељ се подједнако вешто служи и комедиографском и трагичарском техником. Хоће да их засмеје, пре него што их онерасположи и насрне на правне норме Хашког трибунала. Не верујем да ће Шешељ прихватити неку малу улогу коју би му могли подметнути”.
Врло је оштро говорио о Дејтонском споразуму: Дејтон је историјска Милошевићева заблуда. Неопрезно је потписао договор кога се једна страна мора придржавати, док друга страна, и друге стране, то не морају да чине. То је увод у историјске грешке које ће плаћати и наши потомци. Јавно је говорио да је против Југославије, и Александрове, и Брозове, и Милошевићеве.
Често се, причао је, буди с мртвим пријатељима. Недостаје му Мика Антић, који је, удварајући се жени, могао да поједе букет цвећа. Недостаје му Душко Радовић, добар и зао човек. Добар зато што је за пријатеља био у стању све да уради, а зао јер није подносио недаровите људе. Недостаје му Зоран Радмиловић који је говорио: „Ти си извођач писачких, а ја извођач глумачких радова”. Недостају му Љубомир Муци Драшкић, Слободан Цица Перовић, Слободан Марковић, Борислав Михајловић Михиз, Бранко Пешић…
Веровао је у теорију једног лудог руског козака да човек не умире потпуно. Када неко умре, његов дар прелази на онога ко је то заслужио.
Бранислав Брана Црнчевић, аутор је афоризама: „Повукао сам се у себе, а они су ме баш ту чекали”; „Од свих погледа на свет –најжалоснији је последњи поглед на свет”; „Чуо сам да ће сутра бити боље, а ја баш сутра нећу бити овде”.
З. Радисављевић
Бета