Први председник Руске Федерације Борис Јељцин преминуо је у понедељак у 15.45 часова, у 77. години, саопштила је прес-служба Кремља а пренели сви руски и светски медији. Према медицинским изворима, узрок смрти је срчани удар. Борис Николајевич Јељцин је на челу највеће државе на свету био од 1991. до краја 1999. и његова ера памтиће се као најтрауматичнији период у новијој руској историји. Период обележен невероватним бујањем корупције, економским крахом државе и огромним политичким и социјалним проблемима. Преживео је две оружане побуне које су предводили комунисти, да би на крају сам поднео оставку у подне 31. децембра 1999. промовисавши при томе свог наследника, садашњег руског председника Владимира Путина.
Рођен је 1. фебруара 1931. у сеоској породици у селу Бутка у Свердловској области. По окончању Уралског политехничког института 1955. запослио се у Свердловској области где је радио пуних тридесет година. Ту је и почела његова партијска каријера која је настављена и по преласку у Москву где је изабран за руководиоца у одељењу за изградњу Централног комитета КПСС, потом за секретара ЦК и првог секретара Градског комитета партије у Москви. Брзо је стицао популарност, не само међу Московљанима него и међу Русима уопште.
Политичка каријера привремено му је прекинута 1987. када је уклоњен са свих функција, али се у сам врх враћа већ 1989. На првим демократским изборима у историји СССР-а као кандидат за народног депутата СССР-а освојио је више од 80 одсто гласова. Годину дана касније изабран је за председавајућег Врховног совјета РСФСР да би, непосредно потом, иступио из КПСС. На председничким изборима 1991. изабран је већ у првом кругу.
У августу 1991, приликом покушаја државног удара и смене тадашњег председника СССР-а Михаила Горбачова, око Јељцина су се окупиле, такозване, демократске снаге које су успеле да осујете пучисте и врате Горбачова у Кремљ. Ово је дало алиби Јељцину да обнародује указ о забрани рада Комунистичке партије РСФСР.
Западни свет га је славио као демократу окренутог тржишној економији, мада се убрзо видело да држава под његовим вођством срља у пропаст. Децембра 1991. учинио је и последњи потез у разбијању СССР-а потписавши са тадашњим председницима Белорусије Станиславом Шушкевичем и Украјине Леонидом Кравчуком такозвани Беловешки споразум, договор о осамостаљивању три државе и стварању нове, прилично лабаве, Заједнице независних држава. Схвативши да је изгубио сву подршку најважнијих политичких чинилаца у земљи, Михаил Горбачов је коначно поднео оставку и ставио тачку на постојање Совјетског Савеза.
Септембра 1993. Јељцин самовољно потписује указ о распуштању Савеза народних депутата и Врховног савета Русије и формирању нове Федералне скупштине. Ово је изазвало велике протесте међу тадашњим депутатима руског парламента и прави грађански рат у којем Јељцин није презао ни од употребе тенкова. Трећег јула 1996. поново је изабран за председника победивши у другом кругу лидера комуниста Генадија Зјуганова.
На спољнополитичком плану успео је да се приближи Западу још више од Горбачова. Али то приближавање показало се као једнострано. У Вашингтону су схватили да им наклоност руског председника отвара неслућене могућности за продор на исток и то су обилато искористили. Ово се најбоље видело приликом агресије НАТО на тадашњу СР Југославију. Бомбардовање српских градова разљутило је Јељцина, али даље од тога се није ишло, што већина Руса и данас сматра за велику срамоту.
На унутрашњем плану се, такође, није прославио. За време његовог председниковања земља је потонула у највећу немаштину. Практично ниоткуда су се појавили свакојаки мешетари који су купујући државну имовину у бесцење или је једноставно отимајући, преко ноћи постајали прави богаташи, у свету познатији под називом – олигарси.
Транзиција коју је покушао да спроведе тадашњи премијер Јегор Гајдар доживела је прави крах а становништво је клизило у све веће сиромаштво. Корупција је захватила све слојеве друштва од најнижих чиновника до највиших државних служби. Кремљ је постао стециште људи који су новцем обезбеђивали политички утицај у земљи. Томе је умногоме кумовала и такозвана фамилија, неформална група коју је предводила Јељцинова кћерка Татјана Дјаченко.
Слика о Русији као земљи беде и криминала свакодневно је обилазила свет. Томе су допринели траљаво вођење и окончање првог рата у Чеченији, као и серија терористичких напада у којима су стотине недужних грађана изгубиле животе...
Ни здравље га није служило баш најбоље. У новембру 1996. оперисано му је срце. Пред крај председниковања боловања су постала толико честа да је, практично, био онемогућен да обавља свакодневне дужности. То га је и нагнало да пред сам дочек 2000. поднесе оставку. Многи данас тврде да је одлука да за свог наследника именује Владимира Путина била најбоље што је урадио током осам година владавине.
Шта о Јељцину мисле обични Руси можда најбоље показује једна анкета од пре неколико година. Тада већ бивши председник сврстан је у тројицу људи који су Русима донели највише зла. Друштво су му правили Лаврентиј Берија и Јосиф Стаљин.
С. Самарџија
--------------------------------------------------------------------------
Дан жалости и сахрана Јељцина 25. априла
Москва - Због смрти првог председника Русије Бориса Јељцина, председник Владимир Путин одредио је 25. април Даном жалости, саопштио је синоћ Кремљ.
Саопштено је да ће Јељцин бити сахрањен 25. априла на московском Новодевичјем гробљу, где су сахрањени многи руски великани, а да ће грађани моћи да се опросте од првог председника у храму Христа спаситеља.
Бета
------------------------------------------------------------------------
Саучешће Тадића
Председник Републике Србије Борис Тадић упутио је јуче телеграм саучесћа председнику Руске Федерације Владимиру Путину, грађанима Русије и породици поводом смрти Бориса Јељцина.
Танјуг
Random autor