Изузетна појава у савременој књижевности
У pукама сваког ко је одломио паpче његовог хлеба, умешеног од pечи, нашао се златник, налик оном жеженом јеванђељском злату којим се богатимо без стpаха да га можемо изгубити. – Успео је да победи Звезду и Андерлехт: књижевно вече у Народном позоришту у Нишу, у истом термину када и утакмица, било је препуно
Момо Капор, писац и сликар: Заједно са Милорадом Павићем отишла је и једна бескрајна библиотека из које је он црпео своје чудне приче пуне фикције и фантазмагорије. Он је творац једног чудног света, често тешко разумљивог али јединственог у нашој књижевности. Када оде један писац, он не одлази заувек као остали људи, иза њега остаје неизбрисив траг – његово дело. Били смо пријатељи и много пута сам правио његове портрете пером и једну слику у уљу, са лулом у зубима. И кад је престао да пуши, грицкао је каниш те луле из које је заувек отишао у време и дух његове спиритуалности.
Љубомир Симовић, песник, драмски писац и академик: Мишу Павића цене и славе са разлогом као великог прозног писца, али га треба памтити и као песника и драгоценог историчара књижевности. У њему као да је било неколико подједнако вредних људи, и сада када је отишао, оставио је мноштво књига које ће наставити да живе на много начина као што већ живе на много језика. Павић је преживео тешку операцију, знам да га је чекала и друга, и надао сам се да ће изаћи из кризе и вратити се својим пословима, породици и пријатељима. Управо стога ме је ова вест погодила и уздрмала. Био је мој први комшија на Дорћолу а недавно сам пронашао приказ који сам написао поводом његове књиге „Гвоздена завеса” из 1973, у којем сам још тада, много пре успеха са „Хазарским речником”, предвидео његову велику књижевну судбину.
Александар Јерков, професор српске књижевности 20. века на Филолошком факултету у Београду:Одавно није била таква гужва на оном свету као ових дана, па ми је тешко да поверујем да је такав изузетан писац, историчар књижевности и културе, есејиста и преводилац, Србин и грађанин света, човек просвећености, постмодернизма и људских слобода, усредсређености и екстраваганције, једном речју Павић, отишао тамо куда сви идемо у задњем људском чину. Живот је све, а то је тако мало за људе духа и ствараоце какав је био Павић. У овом веку је у Срба било само неколико писаца од те размере.
Предраг Палавестра, књижевни критичар и историчар књижевности: Милорад Павић је био изузетна појава у нашојсавременојкњижевности, као и у историји књижевности. Унео је нови стил у српску књижевност и сасвим сигурно донео нови квалитет који српска књижевност није имала.
Александар Петров, писац: Завpшио се земни пут великог сpпског писца који је написао да он и није имао биогpафију него библиогpафију, дpугим pечима да су му живот биле књиге... Романописац и песник, истоpичаp књижевности и пpеводилац, пpе више од четиpи деценије у стиховима је описао своју судбину као оног који је „свој златник забо у хлеб / А хлеб низ воду пустио...” Павићев хлеб стигао је у pуке читалаца на свим континентима, на више десетина језика. У pукама сваког ко је одломио паpче његовог хлеба, умешеног од pечи, нашао се златник, налик оном жеженом јеванђељском злату којим се богатимо без стpаха да га можемо изгубити.
Милисав Савић, писац: Част ми је било што сам с Павићем пре 30 година у „Просвети” покренуо едицију „Стара српска књижевност у 24 књига” која је била истинска ревалоризација нашег до тада, из идеолошких разлога, прећуткиваног најстаријег књижевног наслеђа. Поносим се и тиме што сам био први читалац (и уредник) „Хазарског речника”, једног од најпланетарнијих српских романа. Једног хладног и тмурног зимског дана далеке 1988. у центру Сиднеја и срце и душу огрејао ми је излог тамошње највеће књижаре која је буквално била пренатрпана издањима тек објављеног „Хазарског речника”. Нисам се ни, неколико месеци раније, љутио када су ме моји амерички пријатељи, не водећи рачуна о разликама у времену, будили у раним јутарњим сатима да питају који примерак најчувенијег Павићевог романа да купе, женски или мушки. У једном поприлично мучном и тешком времену за нас, Павићева литература је била готово једина светлост на мрачној и вампирској слици коју је свет, праведно или неправедно – свеједно – стварао о нама.
Деспот Деспотовић, власник издавачке куће „Зограф” из Ниша:
Мој аутор, и пријатељ Милорад Павић био је чест гост града Ниша. И мој. Успео је да победи Звезду и Андерлехт: књижевно вече у Народном позоришту у Нишу, у истом термину када и утакмица, било је препуно. Више од 600 људи је пажљиво слушало причу Милорада Павића о Хазарима!
Многи су после тога покушали да га победе, али нису успели. Победила га је смрт. Време које је провео у Нишу изродило је једну предивну књигу, „Шешир од рибље коже”. Започети пројекат Милорада Павића и „Зографа” остаће тајна коју смо нас двојица знали.
М. Д. – М. С.
Поводом смрти истакнутог књижевника Милорада Павића, председник Владе Републике Србије Мирко Цветковић упутио је саучешће његовој породици и Српској академији наука и уметности.
„Примите изразе мог најдубљег саучешћа. Одлазак академика Милорада Павића велики је губитак за Србију и српску књижевност, пошто је реч о једном од наших најчитанијих и најпризнатијих књижевника, како у Србији тако и у свету. Уверен сам да ће и наредне генерације одрастати уз његова дела”, наводи се у телеграму саучешћа премијера Цветковића.
Принц Александар: Губитак за нашу културу
Принц Александар Карађорђевић и Саветодавно тело Круне објавили су јуче саучешће поводом смрти академика Милорада Павића, члана Крунског савета и редовног члана Српске академије наука и уметности.
„Смрт академика Павића велики је губитак за нашу културу, књижевност и српско друштво, као и за све нас који смо га познавали и имали част и срећу да будемо његови савременици”, наводи се у саопштењу Службе за јавност краљевског двора.
Уз истицање да је Павић један од најпопуларнијих и најзначајнијих српских писаца 20. века, у саопштењу се подсећа да је био члан Крунског савета од 1991. године, исте године када је постао и редовни члан САНУ.
Небојша Брадић: Павић одавно у кругу писаца светског гласа
Поводом смрти познатог писца, академика Милорада Павића, министар културе Небојша Брадић упутио је јуче телеграм саучешћа Српској академији наука и уметности, истичући да је наш великан српске књижевности одавно ступио у круг писаца светског гласа.
„Милорад Павић је био незаобилазна фигура савремене књижевне сцене, човек чије је стваралаштво са изузетном лакоћом савладавало границе и језичке баријере, као и различита критичка тумачења”, оценио је Брадић.
Он је додао да обиман опус Милорада Павића не само да живи на различитим континентима, већ у сусрету са новим читањима, постаје увек нов, другачији и снажнији.
„И што је посебно важно, увек изнова пружа доказ о томе да је великан српске књижевности одавно ступио у круг писаца светског гласа”, навео је министар културе.
„У књижевност сам ушао сам, сам у њој живим, и сам ћу из ње изаћи кад дође час”, говорио је познати писац
Академик, књижевник Милорад Павић, професор Филозофског факултета у Београду, преминуо је јуче од последица инфаркта у 81. години. Павић је био један од најпревођенијих српских писаца, пре свега због „Хазарског речника”, који је доживео планетарну популарност.
САНУ је саопштила да ће сахрана бити одржана у четвртак 3. децембра у 12 часова на Новом гробљу у Београду.
x x x
Милорад Павић (1929–2009), аутор култних романа: „Хазарски речник”, „Предео сликан чајем”, „Унутрашња страна ветра”, „Кутија за писање”, „Звездани плашт”, „Уникат”, „Прича која је убила Емилију Кнор”, „Вештачки младеж”, збирки прича: Гвоздена завеса”, „Коњи светог Марка”, „Руски хрт”, „Нове београдске приче”, „Душе се купају последњи пут”, и читавог низа других књига – у свом литерарном поступку правио је романе-лексиконе, укрштао речи, бацао тарот карте, откривао старинске кутије за писање, тумачио астролошке знаке, из живота прелазио у смрт, из будног стања у сан, из стварног у нестварно.
Онострано је оно што га је највише занимало. Онострано је, говорио је, део нашег живота, само смо ми то давно заборавили. Тога су свесни, можда, само уметници, жене и Црква.
Писао је песме, приче, романе, есеје, студије из историје књижевности, драме, преводио Пушкина и Бајрона. Редовни члан САНУ постао је 1991. године. Био је члан Европског друштва за културу и Српског ПЕН центра.
„Хазарски речник” је била прва књига која се могла читати на компјутеру, по реду, али и на прескоке. Читаоци су могли да бирају одреднице и пут којим ће стићи до краја романа. Павић је на време схватио да је дошао крај књижевности какву смо дуго познавали. Слика, звук, знак, конкуришу с успехом линеарности језика, која га чини споровозним. Зато је покушавао да створи нелинеарно писмо у својим књигама, писмо које је ближе „бокорењу мисли и снова човека”, а мање зависи од хронолошког уланчавања речи у реченице.
Отуд покушај да, уз ослањање на иницијативу читалаца, твори нове видове читања, па и писања. Отуда његови покушаји да створи роман-речник, роман-укрштеницу, роман-клепсидру, роман за гатање, или роман за оне који не познају астрологију, интерактивну драму у виду позоришног јеловника, интерактивну причу у којој читаоци сами бирају свој пут. У тим настојањима, објашњавао је, помогли су му читаоци. Добрим делом читатељке, јер оне на други начин примају његове књиге, јер нису оптерећене епском прошлошћу.
(/slika2)У 20. веку постао је писац 21. века: „Неки критичари, као Ланс Олсен, тако мисле. Други, као Александар Генис, мисле да сам тежио да одем што дубље у прошлост, ка древним књижевним предањима. У сваком случају, ја сам у књижевност ушао сам, сам живео у њој, и сам ћу из ње изаћи кад дође час. А што се будућности тиче, не знам шта ће бити с књигом и књижевношћу. Можда ће се вратити свом епском, усменом, предгутeнберговском виду, на начин који ми једва можемо замислити. У сваком случају, данас се већ осећа да књига и њен углед у свету неће бити у 21. веку онакви какви су били у прошлом, иако нас дели само неколико година од те прошлости.”
Први је, међу нашим писцима, добио свој сајт на Интернету, књиге без корица, које се читају на компјутеру. Зато је говорио да књига мора да се промени и прилагоди будућности, која је немилосрдна као све будућности што су биле. Несумњиво, читање постаје исто толико важно као и писање. Први је код нас написао роман-море. Али, читалац не мора да зна да плива да би га прочитао. Роман „Уникат” је књига са сто различитих крајева. Волео је да сарађује са читаоцима, јер има, умео је да каже, више даровитих читалаца од даровитих писаца.
Његови јунаци су били и парфеми, односно идентификациони купони главних личности, али и оруђе смрти и злочина. Зна се ко има најбољи њух на свету – нечастиви. Он њухом режира и планира своја убиства. Снови се у његовим романима купују и продају. Нарочито су скупи они још неодсањани, који причају о вашој будућности. Уосталом, човечанство је даровитије у сну, него на јави. Тврдио је да се границе између жанрова гасе, да савремени роман, који се чита на компјутеру, не би требало да има више од педесет страница.
У роману „Прича која је убила Емилију Кнор”, причање (прича) убија слушаоца (читаоца). Литература, тако код Павића, постаје опасна за читаоца:
„У тој књизи писцу се подмеће да може да убије причом. Наравно, да то није могуће, али кад свет хоће неког да оцрни (а с тиме смо се овде у Србији, суочили на непосредан начин), онда се не бирају средства. У мом роману, прича, ипак, може да убије. Може да убије онога ко ју је срочио, дакле – свог писца”.
Зоран Радисављевић
Random autor