Преминула Мира Алечковић

Једна од најплоднијих и најактивнијих књижевница српске и шире јужнословенске литературе, посебно дечје, Мира Алечковић преминула је у 84. години, саопштила је јуче Танјугу њена породица.

Аутор је преко 50 књига за младе, уредница дечјих и омладинских листова и часописа „Змај”, „Младост”, „Пионир”, „Полетарац”. Рођена 2. фебруара 1924. године у Новом Саду, Алечковићева је завршила у Београду студије светске књижевности и лингвистике, а затим Фушеову школу у Паризу. Са Десанком Максимовић и Бранком Ћопићем, један је од оснивача часописа за децу „Змај”.

Била је дугогодишња председница Друштва Југославија–Француска, као и Удружења књижевника Србије.

Аутор је више књига за децу и одрасле које су преведене на многе светске језике. Њена поезија ушла је у Антологију српске поезије преведене у Русији. У сећању ће остати песма „Југославијо”, на музику Николе Херцигоње, која је била позната као „Свечана песма”.

Мира Алечковић је, као болничарка, била учесник народноослободилачке борбе. Носилац је многих одликовања међу којима две Легије части, руске отаџбинске медаље и ордена „Цар Душан”, које су јој доделили Срби с Косова и Метохије.

Танјуг

--------------------------------------------------------------------

Бунт и свети инат   

Сувишно ће бити да вам објашњавам њену поезију: треба слушати, треба читати, поезија је таква. Узећете њену књигу пред вече и утонути у њу, док је не завршите, а онда ћете ноћу уснути оно што је у вама остало од те поезије…

Ове је речи записала песникиња Десанка Максимовић у предговору избору песама за децу „Сребрни ветар” Мире Алечковић. Десанка Максимовић, драга и блиска пријатељица и учитељица поезије младој Мири Алечковић, имала је високо мишљење о стиховима оне коју су и многи критичари и хиљаде и хиљаде читалаца сматрали њеном наследницом. И ти су стихови били препуни топлине и снова од којих је, заиста, изаткана поетика Мире Алечковић која је, у једном тексту за познати додатак за децу нашега листа, чији је била и сарадник и саговорник у безброј наврата, рекла:

„… истина је да и ако стигнемо на Марс, увек ће месечина бити месечина под којом ће млади шетати, волети се, уздисати. Ту месечину снова ми не можемо човеку отети, ту машту. Ето, то је оно што је трајно у поезији која се рађа из туге, бола, отпора злу, из неког светог ината.”

Тако је Мира Алечковић одговарала на питање, једно од најчешћих али и најтежих за одговор – Како се пишу стихови?

Њен бунт и свети инат, али и вера да човек мора да напредује и да успе у остварењу својих снова, навели су је да се као тринаестогодишњакиња упише на списак који је у Београду правио један од познатих предратних књижара: списак оних који потврђују да желе да једног дана отпутују на Марс.

Оптимизам који ју је хранио целог живота, одвео ју је и у народноослободилачку борбу у којој је била добровољац; наравно, плашила сам се, рећи ће касније, али је моје осећање љубави за земљу надвладало тај страх. Зато није праштала, и отворено је критиковала оне који су касније, у миру, после Другог светског рата, изневеравали те заједничке идеале. Водила ју је мисао да су њена, и њој блиске генерације веровале да могу да промене свет. И да ће то бити свет једнаких, слободних људи, свет без граница.

„Ја и данас верујем да у нашем свету може много да се промени. А опет ратови, опет мржња, границе, затварања, све то видим. Али, када не бих веровала, не знам да ли би вредело живети”, објашњавала је свој оптимизам, који је никада није напуштао, у једном од бројних интервјуа у којима је увек, увек била отворена и искрена.

То уверење да свет може бити бољи подстакло ју је да се 1999. поводом НАТО бомбардовања наше земље огласи, као дугогодишњи, осведочени пријатељ и стари француски ђак, писмом тадашњем француском председнику Жаку Шираку, у којем је, између осталог, рекла да „овај рат НАТО није рат Француске, већ Америке која је понизила Европу под изговором ’спасавања’ наших Албанаца и слања хуманитарне помоћи. А то је, заправо, рат да би се домогли природних богатстава земље коју би да претворе у колонију… И где је ту Француска, једна од највољенијих земаља? У овом свету, Француска и Русија су наше највеће љубави”.

Оптимиста, сматрала је, отима од живота мало топлине, нежности, људскости, лепоте у овом времену зла; зато је оптимизам ширила око себе, и није престајала да буде ангажована. У нашу редакцију јављала се често. Памтимо њен глас и речи којима нам је објашњавала да мора да настави да се бори за опстанак часописа „Змај” у којем је толико деце објављивало своје стихове, добијало награде и стремило да једног дана постану велики, познати и признати књижевници.

Прва објављена збирка стихова, „Три пролећа” (1949) била је тек почетак стазе која ју је одвела у, како је говорила, „тајни свет поезије”, и до више од 30 књига које је потом објавила. Углавном за децу. Била је, у једном је интервјуу то и записано, наш класични дечји писац чије је дело било обавезна лектира и у Пољској (роман „Збогом велика тајно”), и у другој половини 20. века после Десанке Максимовић најпознатија српска песникиња чији су тиражи дела бележили цифру већу од 220.000 примерака!

Књиге су јој превођене на невероватно велики број језика, бележили су новинари: од руског, пољског, мађарског, албанског, француског, италијанског, бугарског, румунског, немачког…

А. Ц.