У Београду је у понедељак, 30. априла, у 95. години, после краће болести, у болници "Др Драгиша Мишовић", преминула Јара Рибникар, саопштио је Танјугу њен син Дарко Рибникар. Јара Рибникар је рођена 23. августа 1912. у месту Храдец у Чешкој. Аутор је петнаестак романа, од којих је најпознатији "Јан Непомуцки", више збирки приповедака и мемоарске прозе, а бавила се превођењем са чешког и енглеског језика. Њене књиге преведене су у двадесетак земаља, међу којима у САД, бившем СССР-у, Великој Британији, Немачкој. У бившој Југославији њена дела превођена су на словеначки, македонски, словачки, албански и турски језик.
Била је супруга Владислава Сл. Рибникара, директора дневног листа "Политика", који је умро 1955. године.
Учествовала је у Народноослободилачком рату и носилац је Партизанске споменице 1941. године.
Радила је у новинској агенцији Танјуг, од оснивања 1943. године.
Кремација посмртних остатака Јаре Рибникар је у понедељак, 7. маја, на Новом гробљу у Београду.
* * *
Књижевница Јара Рибникар стигла је у Београд из родне Чешке као девојчица пратећи оца пијанисту и универзитетског професора Емила Хајека.
Између доласка у међуратну Југославију и смрти, Јара удата за Владислава Рибникара, власника београдског дневног листа "Политика" проживела је невероватно буран, богат и плодан живот остављајући иза себе импресивни књижевни опус, иако је почела да пише релативно касно – када је имала 40 година.
У Београду је умрла као "Српкиња, православне вере", како је записано у једном од издања књиге "Ко је ко у Србији".
Јара Рибникар, као супруга човека који је био близак руководству југословенских комуниста па је свој дом на Дедињу понудио за историјски скуп на коме је донета одлука о подизању устанка против фашистичке окупације јула 1941. године, била је у партизанима од самог почетка оружане борбе.
Пратећи Врховни штаб партизанске Народноослободилачке војске стигла је до Јајца и Другог заседања АВНОЈ-а 1943. године.
Уз мужа, кога је Моша Пијаде (оснивач), поставио за првог директора Танјуга (Телеграфска агенција нове Југославије) и Јара је у Јајцу постала члан прве редакције и то је остала све до краја рата.
На функцији уредника београдског уметничког часописа "Југославија" била је од 1948. до 1965. године а у том периоду је почела и да објављује прве песме под псеудонимом Душанка Радак.
Остала је удовица 1955. године и тада је почела да објављује и прва прозна дела.
У лирско интонираној прози нашла је свој израз о чему је проф. др Јован Деретић у капиталном делу "Историја српске књижевности" забележио: "За прозаисте традиционално-реалистичке оријентације карактеристична је постепена модернизација прозне структуре, која је ишла упоредо с њиховим уметничким сазревањем, тако да је већина ових писаца стваралачку зрелост достигла касније, у шездесетим и седамдесетим годинама.... Јара Рибникар (1912) споро се ослобађала схематизма социјалне прозе да би тек у биографском, развојном роману, ′Јан Непомуцки′ (1969), о судбини уметника, музичара, дала значајно дело".
Њена библиографија обухвата већи број збирки новела и кратких прича, као и десетак романа од којих су пажње вредни, поред "Јана Непомуцког" инспирисаног животом њеног оца, и "Зашто вам је унакажено лице" (1956), "Бакаруша",(1961), "Победа и пораз" (1963) "Кратко београдско пролеће"(1977), "Роман о ТМ" (1998), а 2000. године објавила је "Женске љубавне приче".
Издавачка кућа "Просвета" објавила јој је изабрана дела 1999. године у шест томова.
Највеће интересовање побудила је њена мемоарска проза "Живот и прича" коју је објавила у пет томова од 1979. до 1991. године. Као јединствено сведочење "инсајдера" који је деценијама био у најужем кругу сарадника председника Југославије Јосипа Броза Тита ова хроника доживела је бројне преводе на све велике светске језике.
Уз књижевни рад, бавила се интензивно превођењем пошто је знала енглески, немачки, руски и француски, поред матерњег чешког.
Као председник Удружења књижевника Србије и први председник обновљеног српског ПЕН центра посетила је многе земље предводећи делегације писаца и учествујући на конференцијама и конгресима Међународног ПЕН-а.
За књижевни рад добила је низ награда, али највеће признање добила је од читалаца јер су многе њене књиге, укључујући "Роман о ТМ", доживеле више издања.
Књижевник Радослав Братић који је као уредник БИГЗ-а потписао неколико књига Јаре Рибникар, подсетио је да се она "дружила са многим занимљивим људима код нас и многим славним из света, у прошлом и овом веку". "Била је и у непосредној близини и најважнијих који су изнели револуцију и пружили отпор фашизму", изјавио је Братић Танјугу.
Он је рекао: "Веома ми је жао Јарушке, били смо пријатељи".
Братић је указао да је "Јара Рибникар оставила иза себе десетак романа од којих је најчувенији ′Јан Непомуцки′, као и веома читану петотомну књигу мемоарске прозе ′Живот и прича′, које је објавио БИГЗ". Михајло Пантић, професор на катедри за српску књижевност и приређивач антологије кратке приче у коју је уврстио и приче Рибникареве, рекао је за Танјуг да је она "једна од првих списатељица у српској књижевности која је у свом врло обимном опусу засновала оно што ће се деценијама касније појавити под називом ′женско писмо′".
Пантић је навео да је у епској природи српске прозе, оптерећене историјом и политиком, Рибникар формулисала приповедну позицију која не жели да пресуђује, него да сведочи. "Мада препознати и цењени, романи и кратке приче Јаре Рибникар чекаће своје читаоце и у неким будућим временима. Сигуран сам да ће тако бити, што је довољно да један људски живот испуни свој смисао", рекао је Пантић.
Књижевни критичар листа "Вечерње новости" Драгољуб Стојадиновић је оценио да је Рибникар не само дуго живела већ и дуго и пуно писала и истакао да је "тај њен литерарни свет био необичан и на много начин особен". "Тако како је живела она је носила свет свога порекла и мешала га са светом у коме је живела и оставила траг који се тешко меша са другим траговима у нашој књижевности", рекао је Стојадиновић.
Он је додао да је "то траг у коме се мешао интернационални дух са духом времена и поднебља и нашег и туђег". "Њен траг је дубок и битан и остаће запамћен и по томе што је она изражавала тај свет револуционарних врења и преврата који је био захватио добар део прошлог века", указао је Стојадиновић. "Мислим да су због тога њени јунаци, романи, дневници и њен свеукупни живот били израз времена и једног осећања за хуманизам и европске естетске вредности", навео је он.
Random autor