Данас се песниково име које се до јуче изговарало од мила, изговара са тугом. Напустио нас је песник који је то био више од свих других који су се писањем песама бавили у српској савременој поезији. Док су се они песништву посвећивали, он је песмама живео, поставши одавно, од самих почетака свога песниковања, човек-песма. Он без песме није могао, али учинио је све – и успео у томе – да ни песма, богме, није могла без њега. Симбиотички су били срасли. Песма га је писала, нагонећи га да у сваком трену може да јој се, пишући је, реваншира. Она га је, као и највеће јунаке наше усмене епике, хтела. Пишући песме на болничком кревету отишао је из живота – њој у наручје. Песмоваће и у оностранју, јер другачије не може.
О Миљурку Вукадиновићу се, једноставно, не може нипошто писати онако како се о другим нашим песницима писало и пише – једноставно. Његова поезија, стварана под особеном песничком температуром, и сада када прелази у књижевну историју да у њој остане и опстане, захтева критички приступ који је сличном температуром обележен.
Носио је неуморну љубав према песми, ону која је истомахно и љубав према речотворству и густој и зрелој лирској „причи” која њоме пулсира. Попут елементарне песничке непогоде, градобитно и пљусковито (сасвим очекивано, јер био је песник воде), засипао је читаоце правом песничком кишом. За разлику од оних који их својом поетском млитавошћу трују, он их је крепио и радостио. Вејао је његовим песмама раблејански дух. Нови Урнебесник који би Попин следио, а хтео најхуморнију прозу и стихове српске да обелодани, нипошто нити би смео нити могао Вукадиновића да заобиђе. Његова збирка „Еп о Шљивамешу” је у самом срцу свеколике модерне српске хуморне поезије, а остале књиге, када је о хумору реч, делују попут грана овог лирског хуморо-храста. Док су многи други српски песници уморни, чак стармали због своје хроничне уморности, Вукадиновић је био (експлозивно) хуморан.
Ако су неки други бивши клокотристи свој клокотризам сматрали змијским свлаком који се лако може одбацити, а неки међу њима успели при том сасвим и да забораве како су у младости и клокотрисали, Вукадиновић је увек то чинио доказујући како авангардист који је авангардист до корена (из корена свог бића) може остати авангардист без остатка и када песничка младост прође.
Оно што је остварио својом поезијом, одавно је наш песник преселио и у своју прозу. И она је задржала раблејанско-винаверски хумор, језичку, слоговну разломљеност, унутрашњу амбивалентност, несмирајну еротичност, непрекидну и незауставиву игривост. Готово да савремена српска књижевност не зна за већег homo ludensa од њега.
Миљурко је непрекидно миљурковао. Као што сваки читалац после суочавања са две Камингзове песме, препознаје све остале које је овај амерички песник написао, довољне су нам само две песме Миљурка Вукадиновића да он не буде побркан са било којим другим песником који унутар српске поезије дела. Овај наш песник никада није био вољан да се скраси или, што је још горе, да допусти другима да га скрасе. Јуриш на неосвојено, уз урнебесни кикот, његов је основни циљ.
Песма песника оваквог кова, песничког активисте којем је један једини секунд читава хрпа ситу-Акција, може бити једино онаква каква Миљурку Вукадиновићу без икакве сумње јесте: скок и прескок. Непрекидно је био окренут будућности. Једино време његових песама било је будућносно сад.
Синегдоха се, ипак, ако се морамо одлучити, може сматрати основном фигуром за нашег песника који непрестано ломи и стихове и речи, раскида их, дроби. Једна Вукадиновићева песма ретко се само на једну песму своди. Због унутрашњих прелома у њој она нужно постаје амбивалентна. Вишезначно је њено значење и њен тон. Ништа није онако како на први поглед изгледа. Горе постаје доле, доле се узноси горе. Небо и земља мењају места. Простор се одпросторио. Време се развременило. Сан се преметнуо у јав. Развидушног Миљурка Вукадиновића није држало место. Није он песник који је своју поезију центрирао. Она нема средиште, поготову не једно једино, сржно, већ јој је и сваки руб сам центар. Она се пише ризомски; у њу се уброђује ризомски. Водјездик ових песама најнеологистичнији је језик читавог савременог српског песништва. Док су други наши песници помало гребуцкали по лексици, Миљурко Вукадиновић се и буквално језикострмоглавио у сам рудник нашег језика и изнео из њега велику прегршт новооткривених језичких минерала. Свако ново читање Вукадиновићевих песама ново је читање истих. Увек се понешто ново открива. Ове песме нас зачикавају. Оне су провокативне лирске фигурице. На сваком читаоцу је да одреди шта је свака од њих.
Миљурков живот није знао за предах, за одмор. Ако се одмарао, био је то одмор у трку. Овај песник био је душа која слуша. Овај песник који је живео свим чулима (и шестим, и десетим), био је овај песник. Миљурко Вукадиновић је био – и ништа ту не треба мењати – Миљурко Вукадиновић.
Душан Стојковић