Живислав Жика Богдановић, теоретичар уметности, стриполог и дугогодишњи директор Југословенске кинотеке, преминуо је у суботу 3. aприла у Београду у 89. години, објавила је Кинотека.
Директор Југословенске кинотеке постао је 1981. и на тој функцији задржао се све до 1990.
Објавио је књиге „Велики век филма” (есеји о филмској комедији, италијанском неореализму, јапанском филму), „Од филма до филма” (есеји о великанима филмске режије), „Рађање америчког звучног филма”, „Чудесни свет Ђорђа Лобачева”, „Алекс Рејмонд или последњи пут кад смо били млади”, „Чардак ни на небу ни на земљи: настанак и живот београдског стрипа” 1934/194, „Слика, звук, боја: Рађање и успон филма који говори”, као и друге. Југословенска кинотека недавно је објавила и његову последњу књигу „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове”. Нажалост, Богдановић није дочекао промоцију тог дела у којем се вратио својој првој љубави – седмој уметности.
Дуго и континуирано бавио се и критиком и есејистиком у области популарне културе, посебно стрипа, телевизије и џеза. Био је оснивач и главни и одговорни уредник „Пегаза”, часописа о теорији и историји стрипа и визуелних медија који се изражавају графичким путем, као и члан редакције „Филма данас” и стални сарадник „Филмске културе” и „Екрана”. Часопис „Пегаз” проглашен је у анкети „Вјесника” најзначајнијим издавачким подухватом у 1975. години, а Богдановић је више пута награђиван за допринос развоју теорије и историје стрипа.
Богдановић је био писац и редактор лексикографских јединица у области филма за југословенско издање „Малог Ларуса” (Вук Караџић, Београд), „Популарну енциклопедију” (БИГЗ, Београд), сарадник и писац лексикографских јединица за „Енциклопедију филма” у издању Лексикографског завода из Загреба. Као новинар је извештавао из Велике Британије, Француске, Камбоџе, Италије, Египта, Етиопије, Судана, а био је и стални дописник из САД и Африке.
У Издавачком заводу Југославије потписао је као уредник више од стотину наслова, а покренуо је и уређивао неколико едиција, међу којима и „Плаву птицу”, „Зенит”, „Кентаур”, „Поларис”… Успешно се бавио и превођењем, а неки од најзапаженијих аутора које је преводио били су и Јунг, Лем, Кларк, Толкин. Превео је и поговор написао за дело „Вртоглавица” Боалоа и Нарсежака, по којем је Хичкок снимио култни истоимени филм.
Богдановић је био и хонорарни предавач на Факултету драмских уметности у Београду (предмет Медији визуелне нарације). Током седамдесетих година у више наврата био је позиван да студентима ФДУ одржи предавања о језику и поетици стрипа.
У оквиру свог програма „Разговори у Кинотеци”, пред крај 2019. године Југословенска кинотека организовала је снимање вишесатне професионалне исповести свог некадашњег директора Жике Богдановића. Тај материјал чува се као сведочанство једне епохе Архива Југословенске кинотеке, али и целокупне српске и југословенске културне сцене. У разговору са садашњим директором Југословенске кинотеке Југославом Пантелићем, Богдановић је поделио сведочења о преломним тренуцима каријере која ће бити значајна за будуће теоретичаре и истраживаче седме уметности у Србији и у свету.
Богдановић је последњих година био сарадник специјализованог филмског часописа „Кинотека”, који од 2017. године издаје „Југословенска кинотека”.
За монографију Југословенске кинотеке, која је објављена 2019. поводом 70 година од оснивања те институције, њен трећи директор написао је есеј „Први пут када сам видео Фордове ’Плодове гнева’”.
Богдановић је био и први председник Удружења стрип аутора Србије (1986–1992), чији је наследник Удружење стрипских уметника Србије. Упркос изузетно тешким здравственим околностима, до последњег дана је радио на трилогији о медијима визуелне нарације и новом броју „Пегаза”, саопштило је то удружење.
Random autor