Преминуо је Витомир Вицо Дардић (1947‒2022), поета и тумач поезије, који је својим казивањем стихова оживео многе песнике. Дардић је почео да казује стихове веома рано, још као дечак, у родном Бачу. У дворишту комшије Теодосија Вујиновића организовали су приредбе, са певањем и рецитовањем. У школи су брзо препознали његов таленат и почели да га позивају на разне светковине. У Београду, 1967. године, када је дошао на студије, прикључио се драмској секцији КУД „Шпанац”. Тамо су већ били Михајло Јанкетић, Ратомир Рале Дамјановић, Света Вуковић, Радослав Братић, Зоран Јовановић, Живорад Жугић, Слободан Вујовић... Имају одличног учитеља – Ивана Костића. Али Дардића не занимају позоришне представе, колективни рад, он је индивидуалац, хоће све сам и – окреће се поезији.
У „крилаћењу речи”, каже, много му је помогло читање литературе за потребе слепих. Пуних десет година за издавачку кућу „Филип Вишњић”, са Јагошем Ђуретићем на челу, снимао је „Звучну књигу”. Оставио је неколико хиљада сати тонских записа наше и светске књижевности. Од њих је добио Златну плакету и то му је било једно од најдражих признања.
Поезија је за њега била све. Захваљујући њој упознао је многе људе, дивне уметнике. С поносом је показивао посвету на збирци „Тиса”, коју је добио на поклон од Стевана Раичковића у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији. Песник је својим краснописом написао: „Вици Дардићу, који ми је 1. маја 1987. године открио моје песме о црном Владимиру, са захвалношћу, Стеван Раичковић”. И заиста, Дардић је многе песме казивао боље од самих песника.
Рецитовао је на књижевним манифестацијама, у домовима културе, радничким универзитетима, библиотекама, школама... Од самог почетка био је на Смедеревској песничкој јесени, Бранковом колу у Сремским Карловцима, Дучићевим вечерима поезије у Требињу... Нема књижевне манифестације на којој није учествовао. Могао је петнаест сати, без престанка, наизуст, да казује стихове. Омиљени песници били су му Црњански, Дис, Лаза Костић, Раде Драинац, Бранко Миљковић, Стеван Раичковић, Мирослав Антић, Брана Петровић, а од страних Лорка, Рилке, Пушкин, Јесењин, Мајаковски. Радо је рецитовао песме Петра Пајића, Слободана Ракитића, Радомира Андрића, Душка Новаковића, Слободана Зубановића... Поезија га је одвела у Париз, Минхен, Будимпешту, Сент Андреју, Праг, Солун... У Минхену је говорио Црњанског на немачком, поводом стогодишњице песниковог рођења.
На компакт-дисковима снимио је поезију Лорке, Црњанског, Драинца, Мирослава Антића... И сам је писао песме и кратке приче о људима, што се мало знало. Читајући и говорећи туђе песме, није мислио на своје, мада и песама и кратких записа има довољно за књигу. Песме је објављивао у школским листовима, после за тако нешто није имао храбрости, а ни жеље. Док је говорио песме, на само њему својствен начин, како је приметио Драгомир Брајковић, Дардић је учествовао изнова у њиховом стварању.
К. Р.