Ето, и то се десило, мимо наших очекивања. Увек смо веровали да ће нас све надживети: усправан, дотеран, активан, увек спреман да дискутује, па и да напише неку нову књигу или узме учешће на неком научном скупу, са наративом који би увек звучао актуелно. Одједном празнина, настала одласком у вечност великог урбанисте, планера и пројектанта, Добривоја Тошковића, професора, доктора наука, и редовног члана Академије инжењерских наука Србије.
Рођен у Драгинцу 1927. године, завршио је Архитектонски факултет у Београду, где је и магистрирао и докторирао. Усавршавао се у Холандији. Имао је срећу да код Десанке Максимовић учи српски језик тако да је до краја професионалног живота био свима јасан и разумљив у писању студија, планова и др. А био је јасан и по свету где је радио. Радећи у Танзанији као коцептор Регионалног плана Рувума, и осам генералних урбанистичких планова, као и бројних планова за села, доживео је да председник Танзаније Њерере по њега шаље приватни авион. Радио је на пословима урбанизације Либије, предавао је на универзитету у Хелсинкију и Ираку (Мосул). У Србији је углавном био ангажован као професор на Универзитету у Београду на Географском факултету, и Институту за архитектуру и урбанизам Србије. Посебан значај има његово ангажовање на бројним урбанистичким плановима за градове Србије (Шабац, Ваљево, Ћуприја, Ужице и други).
Круна његове професионалне каријере је његов рад у Калкути (данас Колката), највећем граду Индије. Радећи за велику српску фирму „Иван Милутиновић”, која је била ангажована на исушивању Сланог језера поред Калкуте 1965/66. године. Био је позван да учествује на међународном конкурсу за нови град Салт лејк сити на исушеном језеру, на периферији ове огромне агломерације. Пошто је победио, добио је сјајну прилику да води израду урбанистичког плана овог насеља са 200.000 становника које се данас зове Бидханагар, и да касније ради пројекте и прати изградњу док све није било изграђено. План проф. Тошковића рађен је сасвим супротно од планова за сличне нове градове које су радили светски великани попут Корбизјеа, Нимајера или Доксијадиса. Данас, најчувенији светски архитекти сврставају Бидханагар по значају раме уз раме са Чандигаром, Бразилијом или Равалпиндијем, али сасвим другачијим, хуманијим и квалитетнијим по питању концепције ослоњене на идеју вртног града. Захваљујући овом великом подухвату, проф. Тошковић је до скора награђиван највишим признањима и повељама у Индији. Поред планова, проф. Тошковић је објавио серију значајних књига, чланака и других текстова који богато осветљавају његову урбанистичку идеологију.
Имао сам срећу да са проф. Тошковићем блиско сарађујем више од 30 година и да га упознам као професионалца високог стручног интегритета, али и као човека највиших људских квалитета и начела. Никад сукобљен са околином био је цењен и вољен међу колегама, студентима и свим другим који су га познавали. Са тугом се опраштамо од нашег Тошкета како смо га сви из милоште звали.
Борислав Стојков