Прослављени британски аутор криминалистичких и шпијунских трилера Дејвид Џон Мур Корнвел, познат под псеудонимом Џон ле Каре, преминуо је у 89. години од упале плућа, како је саопштио његов агент, а јавио Би-Би-Си.
Сам је проживљавао оно о чему је писао, будући да је педесетих и шездесетих година 20. века радио за службе MИ-5 и MИ-6.
Године 1963. роман „Шпијун који се склонио у заветрину” постао је светски бестселер и једно од његових најбољих дела. После успеха ове књиге, оставио је посао обавештајца и потпуно се посветио писању. Написао је више од 20 књига, међу којима су „Смајлијеви људи”, „Дечко, дама, краљ, шпијун”, „Брижни баштован”, „Руска кућа”, „Ноћни менаџер”, „Најтраженији човек”, од којих су неки добили сјајне екранизације.
Највећи број Ле Кареових романа смештен је у доба хладног рата од 1945. до 1990. године, портретишући британске обавештајце као неславне политичке хероје, потпуно свесне моралне двосмислености свог посла. Њихово поље деловања је пре свега психолошка игра, пре него физичка драма, и у томе је мајсторство Ле Кареовог стила. Његови романи указују на мањкавости и крхкост демократије Запада, као и тајних служби које штите такве вредности. Многи конфликти које ове књиге приказују су унутарње природе и садрже одређену меру насиља, типичну за акционе трилере. Џорџ Смајли је лик обавештајца који се појављује у девет Ле Кареових књига, а који је осмишљен као супротност Џејмсу Бонду. Бонда је овај писац сматрао „интернационалним гангстером”, кога треба искључити из канона шпијунске литературе. Насупрот агенту 007, Смајли је пуначки бирократа који се најпре служи манипулацијом и лукавошћу да би постигао оно што жели.
После пада гвоздене завесе, Ле Каре је писао о новом, мултилатералном свету, о трговини оружјем и дрогом, као и о проблемима земаља трећег света. Пре неколико година у једном од интервјуа изразио је забринутост за будућност либералне демократије, као и због догађаја који указују на пораст фашизма. Сматрао је да је после хладног рата Запад остао без кохерентне идеологије, а у супротности с концептом индивидуалне слободе, инклузивности и толеранције, па и свим оним што зовемо комунизмом. Противио се политици Доналда Трампа, али и Владимира Путина, који своје државе усмеравају као суперсиле. Поредио је Трампову дисквалификацију медија с нацистичким спаљивањем књига, а Путина видео као човека који читав живот посматра као заверу. Ле Каре је Европу схватао као јединствену и био је разочаран брегзитом. Бориса Џонсона и Доминика Камингса оптуживао је за националистичку носталгију класног система и Британског царства.
Ле Кареов отац Рони стицао је и губио иметак неколико пута, чак је био и у затвору због преваре с осигурањем, а начин на који је разрађивао шеме фасцинирао је његовог сина, опчињеног тајнама. Иако је имао с њим врло компликован однос, неколико Ле Кареових јунака настало је по лику оца Ронија. Када је отац преминуо 1975. године, Корнвел или Ле Каре платио је сахрану, али јој није присуствовао.
Похађао је строгу енглеску државну школу, а затим је од 1948. у Швајцарској учио језике. Придружио се обавештајним службама британске армије 1950. године, које су у делу Аустрије, где је била стационирана савезничка војска, испитивале људе одбегле с друге стране гвоздене завесе на Запад. После две године вратио се у Велику Британију, где је студирао на Оксфорду и тајно радио за MИ-5, тражећи информације о совјетским агентима. После добијене дипломе за стране језике, предавао је на Итону француски и немачки, а 1958. званично је примљен у MИ-5. Радио је са агентима, руководио испитивањима, снимао телефонске разговоре. Лорд Кленморис наговорио га је да почне да пише роман „Позив за мртве” 1961. године, а био је један од првих модела за његовог чувеног агента Смајлија, поред Вивијана Хуберта Хауарда Грина, ректора колеџа Линколн на Оксфорду.
Током шездесетих година Корнвел или Ле Каре радио је за службу MИ-6, и тајно, као други секретар британске амбасаде у Бону, а затим као конзул у Хамбургу. Тамо је написао „Квалитетно убиство” и „Шпијуна који се склонио у заветрину”. Француско име, као псеудоним, узео је због тога што обавештајцима није било дозвољено да објављују књиге под сопственим именом. Његова каријера као обавештајца била је завршена 1964. године због издаје злогласног двоструког шпијуна Кима Филбија КГБ-у. Ле Каре је портретисао Филбија као издајника више класе, као „кртицу” коју је његов Џорџ Смајли ловио у роману „Дечко, дама, краљ, шпијун.
„Савршени шпијун” је Ле Кареова књига с највише аутобиографских детаља, а говори о Магнусу Пиму и стасавању једног обавештајца, али и сложеном односу с оцем.
Random autor