Сликар Богољуб Боба Јовановић (1924-2021), својом професионалном биографијом представља једног од корифеја ликовне уметности у Србији друге половине 20. века. Све је почело 1953. године са две самосталне изложбе у Београду (УЛУС и Графички колектив) и предговорима Зорана Мишића и Васка Попе који су сачували своју актуелност и антиципаторски карактер и данас поетизујући матрицу флуидног и необичног у убедљивом уметничком концепту.
У историзацији епохе модернизма, у контексту југословенског културног простора, Јовановићево дело је, више од епизоде, изазвало велику пажњу (посебно циклуси „Мађионичари” и „Пословице”); у стручним круговима препозната је значајна ауторска појава која прави искорак из тада владајући идеолошких схема. Исто тако, његово дело је издржало строга критичарска превредновања, реинтерпретације, категоризације, класификације и периодизације српског модернизма, а у каснијим студијским текстовима посвећеним уметности шесте деценије помињана је ова „битна ауторска појава у српској послератној уметности чији је значајан али усамљен допринос, без аналогије” (Л. Мереник).
Потом се Јовановићеву губи сваки траг из домаће средине, а ово одсуство временом ствара сасвим необичну биографију у којој је постао сликар легенда. Васпитаван у грађанској породици, отац Драгослав Јовановић, професор Правног факултета и ректор Београдског универзитета; син уметник није се добро осећао у новом друштвеном систему наводећи: „У нашој породици се није лагало и ја просто нисам разумео реч лаж”. И то неприпадање је иницирало пресељење из Београда у Париз (1953), а из Париза у Њујорк (1960). Јовановић је интелектуалац високих критеријума, веома осетљива и сензибилна особа, па је уз егзистенцијалну борбу за опстанак у Паризу наставио да слика поетски блиско апстрактном експресионизму. Нефигуративно сликарство је више одраз нашег унутрашњег осећања него неких спољашњих догађаја, изјавио је једном. Није волео да има ауторитете иза себе, а његов осећај је био да Париз није нека радионица, он је више као берза на којој се сликари рангирају.
Када се са породицом селио у Њујорк париске радове је уништио. Срећом, сачувана је слика „К-55” коју је послао на Бијенале у Ријеци и тамо је остала. Јеша Денегри је у „Епизоди о Богољубу Јовановићу” писао о путу ове слике из Ријеке за Београд. Она је у сталној поставци Музеја савремене уметности, а по својим естетским, временским и просторним координатама представља капитално дело и нема својих пандана у српском сликарству тог времена. Може се рећи да је Јовановићево стваралачко и персонално одсуство са домаће сцене између 1953. и 2006. управо премостила слика „К-55”.
У Њујорку је живео више од три деценије, животне мене су утицале на изборе и могућности. Тако је 70-их остао без атељеа па је сликао мање формате, није излагао, пријао му је заклон маргине. Ритам стварања прилагодио је свом менталном хабитусу, а у Њујорку је изабрао ситуацију где на уметнике нико не обраћа пажњу. Одлазио је у шах клуб и тамо цртао портрете усамљених ликова, а шаховске табле су за њега биле и својеврсне лекције из геометрије. Судећи по фрагментарно очуваном делу и нехомогеној продукцији, очито је реч о изузетно сензибилној личности, Странцу лишеном великих друштвених амбиција; рекло би се близак је Мангелосовој тези – најлепше је не бити присутан.
Боба Јовановић је 2006, после 53 године, поново излагао самостално, у Графичком колективу, сада радове настале шездесетих и седамдесетих година у Њујорку. Субверзивни тон ових надреалних, гротескних и готово карикатуралних човеколиких физиономија представља идејни континуитет са раним цртежима из педесетих година. У историографији његово дело се везује за претече фантастичног сликарства али у новијим изворима и као јединствена визија арт-брута педесетих у Србији. Тематском концепту урбаних визура аутор транспонује персоналне визије у засићени призор-фрагмент-ситуација, а атмосфера фантастичног, загонетног и ироничног део су осетљивог карактера и сензибилитета овог хомо луденса. Како ток ствари не иде праволинијски у овој посве необичној биографији већ се као река понорница појављује и нестаје, неуједначеног ритма и испрекидане линије, више уништеног/изгубљеног а мање сачуваног дела, изложба „Повратак сликара” или „Како је настала легенда о Богољубу Боби Јовановићу” 2006. представља покушај поновног успостављања континуитета и хронологије овог формираног (дисконтинуираног) дела, омаж изузетном сликару посве необичног уметничког (и животног) модела и сигнал будућим истраживачима уметности друге половине 20. века.
У Јовановићевој биографији значајне су 1953. и 2006. година, али добра уметничка будућност остварила се у реалном времену после шест деценија. Лауреат је награде „Стојан Ћелић” 2014, а изложбом и реперезентативном монографијом у Музеју Цептер 2016. године, реконструисано је Јовановићево особено дело које је критика рано препознала, а значај ове уметности потврђују и музејске и приватне збирке. Нова београдска признања блиска су сликаревом ставу да „уметност није више друштвени продукт, уметност је више ван закона, она егзистира упркос свему”.
О овом аутентичном бићу луцидних идеја наводимо и његов одговор на питање о срећи: „Био сам мали, седам-осам година, будим се ујутру и чујем гласове мојих родитеља који разговарају. Касније сам разумео да су то били моји најсрећнији тренуци. Данас знам да се моја срећа састојала у томе што нисам знао да постоје несрећни људи који пате. То сазнање о људској несрећи утиче на мене и данас”.
Љиљана Ћинкул