Редитељ и сценариста Миливоје – Мића Милошевић, који је прекјуче преминуо у 91. години, остаће упамћен по бројним играним филмовима, међу којима су најпознатији „Тесна кожа”, „Лаф у срцу”, „Није него”, „Другарчине”, „Берлин капут”, док је са документарним филмовима „Де Јонгови” (1975) и „Жуљ” (1988) био југословенски кандидат за Оскара. Милошевић је завршио историју уметности, био је новинар и филмски критичар, режирао је документарни филм о „Бијелом дугмету” и телевизијски серијал „Тито: црвено и црно”.
У једном интервјуу овај редитељ је испричао како је младост провео у Кино клубу и Кинотеци. Његова филмска каријера почела је са чувеним југословенским спортистом Мирославом Цераром. „Направио сам документарни филм о гимнастици и Церару, као да је у питању најлепша балетска представа на свету. После великог успеха тог филма уследила је серија спортских документараца. То није ни чудно јер је спорт захвалан за снимање. Спорт је акција, покрет и кореографија”, рекао је Мића Милошевић.
Својевремено је био оптуживан за популизам, а данас је аутор домаће кинематографије, чији се филмови, најчешће они рађени по сценарију Синише Павића, цитирају и препричавају.
Након неколико друштвено ангажованих документараца, за које је добијао награде, рекао је: „Добијете награду, неки људи се одушеве: ‘Јао, јао, ти мењаш свет, ово је истина и сама истина!’ А све то остане у архивама и ником ништа.” А ја сам као и сви волео гледљиве и велике филмове. Моји документарци су били опори, црни и страшни, па сам се ужелео комедије. Онда је настао филм ’Није него’ и тако је кренуло”, говорио је редитељ чији документарни филмови су приказани у Греноблу, Венецији, Лондону, Кану...
Поводом серијала „Тесна кожа” испричао је да су Милан Гутовић и Никола Симић били његов избор. Шојић се први пут појављује у филму „Лаф у срцу” и од тада постаје култни лик. „Гутовић је иначе волео да забушава и да не научи текст, па ми је тада предложио да мало импровизује. Kада је почео да прича на пироћанском акценту, сви су почели да смеју и ја сам одмах укапирао да имамо златну руду”, рекао је редитељ.
Сценариста Синиша Павић је истицао да је „Тесна кожа” рађена у време када је наше друштво већ изгубило свој компас, када је клизило у један поремећени систем вредности, али је ипак у основи још било весело и није наслућивало санкције и економску кризу. У међувремену је дошло до пропасти једног друштвеног система, разарања државе, ратова, национализма, комадања земље, а просечна породица је из свега тога покушавала да пронађе излаз.
На питање како тумачи успех „Тесне коже”, Мића Милошевић је једном изјавио: „Иза њеног успеха нису стајали само њени филмски квалитети. То је један мали, јефтин филм, једна врста прљаве уметности, али виталистичке, употребљиве, свакодневне, као што је употребљива џинс одећа, као ’кока-кола’. Тај филм је калеидоскоп наших свакодневних слика и призора које налазимо читајући новине. Својеврсна хроника нашег друштвеног живота.”
Од „Тесне коже” редитељ је добио хонорар у вредности тадашњих седам-осам плата, додајући да је тужно што за те „мега филмске хитове” аутори немају заслужене хонораре. Серијал се, како је додао, снимао на реч, па су се после снимања правили некакви уговори. „Ја сам правио филмове из ентузијазма и из задовољства”, умео је да истакне.
Веровао је да филмови морају да се праве на начин који ће их одржати на тржишту. „Публици је то савршено јасно, а великом делу критике није и они себи задају мисионарску, револверашку професију, пуцајући у леђа свему ономе што неће да буде уметност. У питању је неразумевање, хипокризија и превазиђеност. Они се боје да се не профанишу и у име тог страха пљују на све што јесте профано, укључујући и моје филмове”, коментарисао је Милошевић.
На питање који глумац му је остао у незаборавном сећању, определио се за Пају Вујисића. За њега је он био највећи од свих, сматрајући да је све радио фантастично и упечатљиво:
„Кружила је прича да је био тежак за сарадњу, али он је био опасан само по лоше редитеље и људе. Једном су питали легендарног режисера Џона Форда која је порука једне сцене из његовог филма, а он је одговорио: ’Ма, ко те пита за поруку, овде је једино важан Џон Вејн!’ Тако је мени био важан Паја Вујисић.”
Пријатељи су Мићу звали Орсон, јер је много волео филмове Орсона Велса.
„Нажалост, он је био жртва своје генијалности, јер Холивуд никада није трпео такве изузетне ствараоце. Једном је изјавио: ’Почео сам од врха, а сада тонем све ниже и ниже’”, истакао је.
Као животни мото Миливоје Милошевић је издвојио ову мисао: „Човек не живи ни с истином ни с лепотом, већ живи са другима!”
Random autor