Није добро када одлазе бубњари... Вероватно нема музичара, рокера који се не би сложио са оваквом констатацијом. А у уторак рокенрол сцену и многобројне обожаваоце напустио је Чарли Вотс, бубњар „Ролингстоунса”, групе са „вечитим роком трајања”.
„Покретачка снага ’Стоунса’ је заустављена, утихнула је”, пренели су сви светски медији. И заиста, одлазак Вотса чини се као крај највеће светске рок атракције. На сваком њиховом следећем концерту, колико год атрактиван био, гледаоци ће махинално покушавати да разазнају лик човека који седи за бубњевима, да га пореде са Вотсом.
Бубњари нису обични људи. Њихов задатак је да непресушну енергију осталих другара из бенда каналишу, осмисле, усмере ка публици. Притом, они не скачу по бини, за њима се не вуку каблови од озвучења, не хватају се сваки час за конзерве са пивом, не машу рукама, не галаме... Али, њихово је да, због специфичности инструмента којим се занимају, први дођу на свирку и последњи са ње оду. Таква је била и судбина Чарлија Вотса.
У највећи светски рокенрол бенд ступио је у јануару 1963. и остао његова основа пуних 60 година, све док му лекари нису забранили повратак на позорницу. „Схватио сам да би то могло бити забавно, а и свидели су ми се момци из групе. Тада нисам ни слутио да ће ми дружење са њима бити доживотно опредељење”, испричао је једном приликом.
Отказивање учешћа на турнеји названој „Без филтера”, а заказаној за септембар представљало је не мали ударац и за бенд и за публику. Ипак, веровање да је здравље прече од светлости рефлектора и гужви по салонима у којима се окупљају „селебритији” на тренутак је победило. Како се испоставило – не задуго. Према речима Кита Ричардса, гитаристе и другара из „Ролингстоунса”, музицирати са Вотсом било је незамењиви доживљај. „Чарли је увек био ту, неприметан. Мало је таквих бубњара. Сви говоре: ’Мик (Џегер) и Кит су ’Ролингстоунси’. Да Чарли није радио то што је радио на бубњевима, то једноставно не би било истина. Чарли Вотс, то су ’Стоунси’”.
Остати „неприметан” током свирки, а увек бити присутан је умеће које имају само бубњари. А како се сећају познаваоци рокенрола, Вотс је то успевао и са минималним комплетом бубњева. На једном од албума „Стоунса” чује се глас Мика Џегера: „Чарли је вечерас био заиста добар. Зар не?” Био је велики обожавалац џез музике и није оклевао да се одазове на позиве на „сешн” (необавезне) свирке. Једноставно, волео је да седи за бубњевима.
Чарли Вотс је рођен 2. јуна 1941. у Вемблију, на северу Лондона. Да жели „бубњарску столицу” схватио је 1952. слушајући композицију „Ходајуће ципеле”, у извођењу легендарног саксофонисте Џерија Малигена са Чиком Хамилтоном за удараљкама. Са 14 година успео је да убеди родитеље да му купе први комплет бубњева да би већ са 16 кренуо у озбиљне свирке. Године 1961. придружио се групи Алексиса Корнера, кључне личности британског рокенрола, где је упознао и тада младог певача Мика Џегера.
По многима, Вотс је био један од највећих бубњара рокенрола. „Стоунсима” је подарио суптилну дозу осећаја за џез што је групу увек сврставало у посебну категорију стваралаца. Како је говорио Бил Вајмен, басиста и „први Вотсов сарадник у ритам секцији”: „У свирци је увек био економичан. Гледам ове бубњаре чији су комплети састављени од десетина различитих делова. Чарли их је користио само – седам. И звучао је далеко пуније и конкретније. Једноставно, био је велики музичар.„
Додајмо на крају још једну типичну епизоду из Вотсовог живота са „Стоунсима”. Једне ноћи зазвонио му је телефон. „Где је мој бубњар?”, јавио се глас очигледно припитог Мика Џегера. Вотс се обријао, обукао одело, везао кравату и кренуо у хотел у којем је певач одсео. Покуцао је на врата и када је Џегер отворио жестоко га ударио по лицу. „Никада немој да ме зовеш ’твојим бубњаром’. Ти си у ствари ’мој певач!’”
Слободан Самарџија