Зоко

Ниси обећала, као код Десанке, да ћеш бити вечна, али наша срца, упркос глави су ипак увек наивно и потајно веровала у то. Где год одлазили, где год били, знали смо да нас твоје мисли и брига надљудским моћима прате, само како још небо сâмо то може и чини. Сада када си се тамо преселила, ништа неће бити много другачије. Била си скромна и самопожртвована, једино чега ти никада није било доста је времена са нама. Када си слутила крај, само тада си била вољна да нас "отпустиш", опет као код Десанке, вероватно осећајући се кривом што нас напушташ. Чини се да неки људи и неке песме су постојали и пре него што ће се срести са својом суштинском сврхом, али се неминовно у љубави на крају сједине.