Johanesburg – Nelson Mandela, ikona borbe protiv aparthejda u Južnoj Africi i jedna od najuticajnijih političkih ličnosti 20. veka, preminuo je u 96. godini, saopštio je juče južnoafrički predsednik Džejkob Zuma. „On se sada odmara... on sad (počiva) u miru”, rekao je Zuma. „Naša nacija je izgubila svog najvećeg sina”, dodao je on.
Mandela je preminuo u svom domu od posledica produžene plućne infekcije, rekao je Zuma u televizijskom obraćanju. Južnoafrički predsednik je saopštio da će Mandela biti sahranjen uz najviše državne počasti i naložio da zastave budu spuštene na pola koplja. Mandela (95) je iz bolnice, gde je proveo skoro tri meseca zbog plućne infekcije, otpušten 1. septembra i od tada se nalazio u svojoj kući u predgrađu Johanesburga.
Tanjug
------------------------------------------
Odlazak globalne ikone
Želimo mir, ali nismo pacifisti. Mi smo svi militantni, svi radikalni. I to je suština Afričkog nacionalnog kongresa (ANK), oslobodilačkog pokreta koji se bori za slobodu svih naših ljudi. Ne postoji dilema: oružana borba ili pregovori? Oružanom borbom naterali smo režim aparthejda za pregovarački sto. U toj borbi ti si bio neustrašiv. Voleo sam te kao sina”, izjavio je Nelson Rolihlahla Mandela aprila 1993. godine na sahrani Krisa Hanija (51), vođe Komunističke partije JAR i „Koplja nacije” – oružanog krila ANK koje je Mandela pokrenuo 1961. godine.
Usred napetih pregovora o profilu buduće JAR, posle 342 godine brutalne vladavine evropske manjine, Mandela je nasilnom smrću Hanija ostao bez priželjkivanog političkog naslednika.
Prkosan i životno posvećen borbi protiv aparthejda, legendarni Madiba se na Hanijevom grobu zarekao da će zaokružiti san koji su delili sa generacijama afričkih heroja antikolonijalne borbe nakon Drugog svetskog rata. „Kraj borbe nije ni blizu. Izborićemo se za novu Južnoafričku Republiku, lišenu gladi, boleština i bede… o kakvoj si ti sanjao”, poručio je Mandela opraštajući se od drugog najpopularnijeg crnog političara JAR.
Godinu dana kasnije, 10. maja 1994. na velelepnoj inauguraciji u Pretoriji, Mandela je imenovan za prvog demokratski izabranog predsednika JAR.
„Dajemo zavet da ćemo izgraditi društvo u kojem će svi Južnoafrikanci, i crnci i belci, moći da hodaju uspravno, bez ikakvog straha u svojim srcima, sigurni u svoje neotuđivo pravo na dostojanstvo – naciju poput duge koja je u miru sa sobom i svetom”, poručio je tada Mandela ispred „Junion bildinga”.
Ova dva govora, na Hanijevoj sahrani i inauguraciji, sadrže ključne odrednice političkog angažovanja jednog od najslavnijih svetskih boraca za demokratiju 20. veka.
Oružana borba za slobodu, i nacionalno pomirenje radi pravične zajedničke budućnosti – bili su životni kredo lidera koga je svet, posebno onaj razvijeniji, u njegovim poznim decenijama poštovao do, Mandeli samom mrske, idolatrije.
„Uvek mi je bilo neprijatno što se o meni stvara lažna slika kao da sam svetac. Nikada nisam bio svetac, ni blizu…”, rekao je u jednom od nebrojenih intervjua u kojima se 27 godina života provedenih na robiji ( od toga 18 u „afričkom Alkatrazu” na ostrvu Robin kod Kejptauna) navodi kao primer gotovo natprirodne lične i političke snage, samodiscipline i izdržljivosti.
Ogorčeni protivnik NATO bombardovanja Jugoslavije, bliski prijatelj Moamera el Gadafija, oštar kritičar interevencije „svetskih policajaca” u Iraku… Mandela je na kormilu JAR – svojom odlukom – ostao samo jedan mandat (do 1999. godine), da bi se pet godina kasnije povukao iz javnog života.
Prvi crni lider najjače afričke ekonomije i dobitnik Nobelove nagrade za mir (1993. godine sa poslednjih belim predsednikom aparthejd režima Vilijamom de Klerkom), od 2001. teško bolestan od raka prostate i tuberkuloze, Mandela je u to vreme već uveliko bio obožavan i slavljen širom sveta.
Njegova politička harizma, pragmatičnost i vizija pomirenja „nacije duginih boja” sa kojima je uspeo da, bez haotičnih društvenih naprslina, JAR povede ka demokratiji, doneli su mu ogromno uvažavanje i razvijenog sveta.
Decenijama na Zapadu sumnjičen kao „komunistički saboter” Mandela je 2008. godine konačno skinut sa zvanične američke „liste za praćenje terorista”!
Neke ključne odluke i okolnosti pojedinih prelomnih poteza ostaju misterija.
Kako se Mandela 1987. godine odlučio da samostalno – ne obaveštavajući ni saborce na robiji ni rukovodstvo ANK tada u izgananstvu – pristupi jednogodišnjim solo-pregovorima sa aparthejd režimom o budućem uređenju države?
Šta je sve Mandela planirao sa južnoafričkom nuklearnom industrijom pri preuzimanju vlasti 1994. godine?... Ono znano o Mandeli već je preraslo u globalnu legendu.
Rođen jula 1918. godine u provinciji Transkej na jugoistoku JAR, Mandela je po svojim rečima od oca Gadle nasledio samo ime Rolihlahla – što na jeziku njihovog plemena Hosa znači „buntovnik”.
Ime Nelson dobio je u osnovnoj školi metodističke crkve u koju ga je poslala pobožna majka za koju je celog života bio vezan.
Nasledni poglavica iz kraljevske loze, Mandela je odrastao u selu Kunu u Istočnom Kejpu, gde je mnogo kasnije podigao kuću po ugledu na jedan od zatvora u kome je robijao.
Školovan za savetnika na dvoru klana Tembu, Mandela je iz rodnog kraja put Johanesburga pobegao krajem 1940. kada je regent-poglavica Dalindijebo pokušao na silu da ga oženi.
Nakratko noćni čuvar u rudniku zlata, Mandela se u Johanesburgu prvi put sudario sa „južnoafričkim modelom kapitalizma u svoj njegovoj razornosti”.
Mandela je 1943. godine postao član ANK, da bi kao prvi crni student prava na prestižnom Univerzitetu Vitvatersrand već 1944. bio izabran u Izvršni komitet podmlatka ANK.
Pobeda belih rasista na izborima 1948. godine nagnala je Mandelu i njegove sve brojnije istomišljenike da rukovodstvu ANK predlože „direktnu akciju”: bojkote, štrajkove, javnu neposlušnost prema režimu...
Mandelin politički uspon u ANK nije bio jednosmeran. Protivnik rasno udruženog fronta u daljoj borbi protiv aparthejda, Mandela je na partijskoj konferenciji 1951. ostao u manjini. On tada menja mišljenje, približava se KP JAR i temeljno izučava dela Marksa, Engelsa, Lenjina, Mao Cedunga...
Ubeđen da „oružani i nasilni otpor aparthejdu nema alternative”, Mandela je Valteru Sisuluu 1955. godine predložio da zatraže oružje za gerilski rat od Kine, što Peking nije prihvatio.
U međuvremenu bunt protiv brutalnih zakona segregacije u JAR, krvavo gušenje pobuna, zavođenje vanrednog stanja, nasumična hapšenja lidera ANK, među njima i Mandele bez ikakvih optužnica zaoštrili su borbu protiv aparthejda do usijanja.
Masakr u Šarpevilu marta 1960. godine kada su režimske snage bezbednosti ubile 69 civila u pobuni protiv „propusnica za crnce”, uverio je Mandelu da je sazrelo vreme za oružanu pobunu i osnivanje oružanog krila ANK, pod imenom „Koplje nacije”.
Po direktivi vrha ANK, Mandela je februara 1962. poslat na Panafričku konferenciju u Etiopiji gde je vodećim afričkim borcima za slobodu onog vremena izložio nesnosnu političku situaciju u JAR.
Početkom avgusta 1962. Mandela je uhapšen i optužen za sabotaže i pokušaj nasilnog rušenja režima.
Na čuvenom suđenju Rivonija u Pretoriji Mandela je 12. juna 1964. osuđen na doživotnu robiju. „Tokom celog svog života posvetio sam se borbi afričkog naroda. Borio sam se protiv dominacije belaca kao i protiv dominacije crnaca. Sa ljubavlju sam gajio ideal demokratskog i slobodnog društva u kom svi ljudi žive zajedno u slozi i sa jednakim mogućnostima. To je ideal koji ću nadam se doživeti i postići. Ali ako bude potrebno, to je ideal za koji sam spreman da umrem”, zarekao se pre skoro pola veka Nelson Mandela.
Tanja Vujić