Književnik Radovan Beli Marković preminuo je sinoć u 75. godini, preneli su beogradski mediji.
Beli Marković rođen je u selu Ćelije, kod Lazarevca.
Bio je novinar u valjevskom listu „Napred”, a zatim, do penzionisanja bio je upravnik lajkovačke Gradske biblioteke. Marković je bio i član redakcija „Književne reči” i „Književnih novina”, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN-a, prenosi Tanjug.
Prvi roman „Palikuća i Tereza milosti puna” objavio je 1976. a zatim su usledile knjige pripovedaka: „Crni kolač”, „Godine raspleta”, „Septembrini u Kolubari” ,„Stare priče” kao i brojni romani. Napisao je knjige „Poslednja ruža Kolubare”, „Knez Miškin u Belom Valjevu”, „Orkestar na pedale”, „Stojna vetrenjača”…
Između ostalih nagrada za knjige priča, dobio je Andrićevu nagradu za „Septembrini u Kolubari”, dok je za roman „Lajkovačka pruga” (1997) dobio Nolitovu nagradu za roman i nagradu „Branko Ćopić”.
Za roman „Limunacija u Ćelijama” objavljen 2000. dobio je priznanje „Večernjih novosti” za knjigu godine „Meša Selimović”.
Beli Marković je jednom prilikom rekao: „Moj književni slučaj ne nudi osnovu i potku za utemeljenje novog književnog pravca. U mojoj nesanici, naime, potitravaju žiške starih kandila, naspram ikonostasa srpskih spisatelja koji su mi vodili ruku”.
– Kao pisac sam i inače prezadužen kod književnih predaka, ali u „Knjizi veresije” nigde ne stoji da će se pomenuti dugovi namirivati po jautinama i trnjajcima, mimo glavnog puta kojim srpska književnost u Večitost grede! Voistinu, imalo je, ne da nije, a i danas ima takozvanih književnih pravaca, raskrsnica, pa i stranputica, ali svi ti puti-rasputi su se - kad i kako koji! - jednačili, vremenom i potrli, kako se glavni put širio i ka Nebu pritom uspinjao, naglasio je pisac.
O književnim nagradama je rekao: „Ako književne nagrade shvatimo kao trenutke obasjanja ponad jedne knjige, izdvojene iz množine drugih knjiga, ne može se poreći izrednost i lepota takvih događaja, što sve kratko traje i uglavnom se brzo zaboravlja, kao praznični vatromet, ali se ne može osporiti ni pravo pisca da nagrade doživljuje kao nadgrobnike na umozritelnom književnom groblju, čineći tako nemali korak u savlađivanju sujetstva i svih opačina uz sujetstvo koje idu”.
– Tim putem su se kanda i moje knjige pošle (već su se i natisle u jednoj aleji!), premda ni istinsko književno groblje nije i ne mora biti prostor zaborava, već može biti i saborište novih čitalaca koji su se poželeli onog što nekoć bejaše nečija nesanica i mapa za putovanje do ostrva s blagom kakvo se nahodi u svačijem duševnom okeanu. Vreme je iz takvih grobalja izvremenilo tolike adiđare, tako da u meni potitrava nadežda da pod nekom humkom počima ako li ne zlatna moja knjiga, ono gdekoja skupa reč među jeftinim koricama, rekao je Radovan Beli Marković.
Random autor