Novi Sad – Stevan –Baja Gardinovački, prvak Drame Srpskog narodnog pozorišta (SNP), preminuo je u Novom Sadu posle kraće bolesti. Gardinovački je rođen u Beogradu 1936. godine, glumačku karijeru počeo je pre pet decenija u Narodnom pozorištu u Subotici, potom je igrao u Zrenjaninu, a stalni angažman u SNP-u dobio je 1969. godine. Po odlasku u penziju nastavio je da igra na sceni matične kuće.
Zapažene su njegove uloge u Sterijinim komedijama „Pokondirena tikva” i „Rodoljupci”, Nušićevom „Pokojniku”, Šnajderovim „Dumanskim tišinama”, Kovačevićevoj „Klaustrofobičnoj komediji”... Za ulogu Momčila Jabučila u predstavi „Bela kafa” Aleksandra Popovića dobio je 1991. godine Sterijinu nagradu.
Gardinovački je, takođe, igrao u desetak filmova i u većem broju televizijskih drama i serija, kao što su „Balkan ekspres”, „Najviše na svetu celom”, „Sva ta ravnica”... Za ulogu u filmu „Stići pre svitanja” Aleksandra Đorđevića dobio je 1978. godine Zlatnu arenu na filmskom festivalu u Puli.
Dobitnik je Oktobarske nagrade Novog Sada (1988), više godišnjih nagrada SNP-a, kao i najvišeg priznanja ove kuće zlatne medalje „Jovan Đorđević” (1996), nagrada na Susretima vojvođanskih pozorišta, na Filmskom festivalu u Nišu i Zlatnog rimskog novčića za afirmaciju i doprinos jugoslovenskom filmu na festivalu u Vrnjačkoj Banji.
Publika ga je poslednji put ispratila sa scene na nedavnom 56. Sterijinom pozorju, kada je svojom prigodnom besedom otvorio ovu najugledniju srpsku pozorišnu smotru.
Stevan Gardinovački rekao je jednom: „Iz Vojvodine se micao nisam, što reko Mika Antić:’Ne stidim se dugih gaća i otegnutog govora’”. I zašto bi? Ovog drugog pogotovu: bio je jedan od najvećih glumaca, tamo gde ljudi pomalo „otežu” s rečima. Ako ćemo pravo, u mladosti je on sanjao beogradske pozornice, ali se nekako uvek desilo da su mu u poslednji čas bile predaleko. U međuvremenu selio se iz jednog u drugo vojvođansko pozorište i u tim krajevima njegova zvezda brzo je zasijala, a dobrog glumca i drugi lako prepoznaju.
Veliki i mali ekran su, dabome, najbolje predstavili širokoj publici Stevana Gardinovačkog, i ne samo kao Banaćanina i laloša. Jedna davna uloga, epizodna ali „zlatna”, u filmu Aleksandra Đorđevića „Stići pre svitanja”, donela mu je 1978. pulsku „Arenu”. Sam je priznavao da je tada shvatio da je ušao u svet popularnih. Nije on više bio „sporedni lik”. I na Baju, kako su ga od detinjstva zvali, gotovo se sručila lavina raznoraznih nagrada. I ponuda, takođe. Nekad se događalo, pričao je, da u deset drama u godišnjoj produkciji TV Novi Sad on igra u osam.
Svoje prvo glumačko iskustvo stekao je kao gimnazijalac u Zrenjaninu, izabrali su ga za školsku predstavu „Laža i paralaža”, posle koje su ga mnogi potapšali po ramenu, govorili mu da je glumac poziv za njega. A mladi Baja nije bio siguran da i to nije nekakva „laža” – i šala. Taj školski Sterija, međutim, kao da je za njega bio sudbinski i otvorio mu put ka pozorištu. Tamo će ga se tek naigrati. Stevan Gardinovački bio je prijatelj mnogih umetnika, a jedan od kolega kojih se veoma često sećao bio je Pavle Vuisić, ta „ljudina od čoveka”, kako ga je opisivao.
Bajina glumačka priča počela je sa Sterijom a završila se ovog proleća poslednjim aplauzima na sceni – na 56. Sterijinom pozorju. U „svom” SNP-u Stevan Gardinovački održao je malu besedu kojom je otvoren taj veliki praznik teatra. A publika je mogla čuti i:„... Večeras će se desiti jedna stvarnost koja je stvorena a nije prava, ali je ona istinita, jer je čovekova”.
Vest da više nema Baje, barda istog tog pozorišta, nažalost je stvarnost... Koja je prava.
-------------------------------------------------------
Gordana Đurđević-Dimić, glumica:
Baja Gardinovački je bio veliki glumac, bard srpskog glumišta, u rangu Bate Stojkovića, Miloša Žutića... Da je kojim slučajem živeo i radio u Beogradu, sigurno bi ostvario zapaženiju karijeru na filmu i televiziji. Ali, i pored toga, bio je veliki. Izuzetna je bila njegova energija kojom je plenio na sceni. Svi glumci pomalo liče jedan na drugoga, ali on je bio istinski poseban i neponovljiv. Kao kolega bio je korektan, imao je svoje mišljenje o svakom čoveku i svakoj pojavi, a kao rukovodilac Drame SNP-a znao je precizno da odredi šta je čija uloga u ansamblu. Za moju glumačku karijeru bio je izuzetno značajan, i zahvalna sam vam što ste mi dali priliku da to kažem.
Boris Isaković, glumac:
Veoma sam tužan jer je otišao moj prvi filmski tata, veliki gospodin glumac koji je uvek bio tu kada je trebalo pružiti podršku, ali i kritiku. Važna je bila samo istina i ništa drugo osim istine. I on ju je govorio i sa scene i u životu, uvek i svima, ne ustežući se. Takav je bio naš čika Baja. Mnogo smo ga voleli, i moja žena, i deca, i ja.
M.M.–M. Š.