Danilo Nikolić (1926), srpski književnik, preminuo je u subotu uveče u Beogradu, saopštilo je Udruženje književnika Srbije. Kremacija je u utorak, u 10 časova, na Novom groblju u Beogradu. Rođen je u Splitu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Detinjstvo i mladost proveo je na Kosovu i Metohiji, u Peći. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radni vek proveo je u Radio Beogradu. Bio je poznat kao strasni ribolovac. Prvu knjigu pripovedaka – „Male poruke”, objavio je 1957. godine, a od knjiga pripovedaka zapažene su još: „Povratak u Metohiju”, „Spisak grešaka”, „Ulazak u svet”, „Provetravanje vladara” i „Spisak zvanica”. Prvi roman objavio je 1989. godine – „Vlasnici bivše sreće”, koji je ušao u deset najboljih romana decenije. Autor je i romana: „Kraljica zabave”, „Fajront u Grgetegu”, „Jesenja svila”, „Fotokeramika gospodina Cebalovića”, „Melikat iz Glog” i „Korektor”. Napisao je i dve knjige memoarske proze: „Velika prazna reka” i „Prah za pozlatu”. Sastavio je antologiju: „Poslednje priče pisane rukom”. Za roman „Kraljica zabave” dobio je Nolitovu nagradu, nagradu „Bora Stanković” i nagradu „Branko Ćopić”. Dobitnik je „Andrićeve nagrade” za knjigu pripovedaka „Ulazak u svet” i nagrade „Meša Selimović” za knjigu „Jesenja svila”. Za roman „Fajront u Grgetegu” dobio je NIN-ovu nagradu.
Iako rođen u Splitu, detinjstvo je proveo na Kosovu i Metohiji. S nostalgijom je govorio o našoj južnoj srpskoj pokrajini: „U mojim pripovetkama i romanima, nema ni truna prekora, kamoli mržnje prema tom narodu, iako je činjenica da su nas progonili i kad Srbi tamo nisu bili vlast, nego prignječena raja. Ali, ni njima nije lako. Strani nasilnici, radi svojih političkih ciljeva, doveli su ih, kao i nas, do rastrojstva. Bili su pola katolici, pola pravoslavni. Onda je došao islam. A nose i gene naše tradicionalne nesloge, jer je cela Drenica, po svedočenju dr Jefta Dedijera, iz 1912, bila primorana da prihvati muhamedanstvo. No, sve je to prošlost. Sadašnja nevolja sa slobodnim, nezavisnim Kosovom jeste – Bondstil, koji je u njegovoj utrobi. Inače, trebalo je da poslušamo mudrog političara i pisca Dobricu Ćosića kada je predlagao podelu Kosova i Metohije. Jer, severni deo Metohije, od Dečana do Vučitrna, pravom linijom, bio je naš, što se može utvrditi i ovog časa po zgarištima srpskih kuća”.
Vremešnog Danila Nikolića prihvatili su mladi kritičari, jer su u njemu, kako se govorilo, prepoznali postmodernistu. U književnoj poroti, koja je svojevremeno od 320 romana birala deset najboljih, koju su činili kritičari srednje i mlađe generacije, prokomentarisao je Nikolić, u jednom od poslednjih razgovora za „Politiku”, prošao je i njegov prvi roman – „Vlasnici bivše sreće”. Do tada, vodeća književna kritika govorila je za njega da je dobar pripovedač, ali da u njegovim pričama ima novinarskog i reporterskog. Prošla je moda romana toka svesti, talas novog francuskog romana, hermetičke proze, stvarnosne proze... Došao je i prošao postmodernizam. Mladi esejisti, pak, govorili su da njegovu prozu karakteriše očaravajuća jednostavnost pripovedanja, da su „Vlasnici bivše sreće” urađeni u formi i sa smelošću koju nemaju tradicionalna dela, mada je roman napisan starinskim krasnopisom.
NA VEST O SMRTI
Pisac koji je opisao melanholiju i radost života
Ljubomir Simović:
Sa Dačom Nikolićem znam se više od pola veka: od početka šezdesetih godina, prošlog veka, kada smo zajedno radili u redakciji za Kulturu Radio Beograda, pa do poslednjih susreta na Dunavskom keju, tokom minule jeseni. Dača je bio jedan od najblagorodnijih i najvedrijih ljudi koje znam, a to, vedrina i blagorodnost, osećaju se i u njegovoj čitkoj, odnegovanoj, lepo pisanoj prozi. Umeo je Dača u svojim prozama da bude i gorak, i ironičan, ali na jedan fini i gospotski način. Ostavio je za sobom niz značajnih knjiga: „Povratak u Metohiju”, „Spisak grešaka”, „Spisak zasluga”, „Vlasnici bivše sreće”, „Provetravanje vladara”..., a ja se nadam da je uspeo da završi i da ovom nizu pridoda i knjigu o kojoj mi je ponešto pričao tokom naših poslednjih susreta na obali Dunava.
Petar Pajić:
Radili smo u istoj redakciji Radio Beograda. Bio je dobar kolega i drug, duhovit, dobronameran. Radovao se svakom i svačijem uspehu. Naročito se trudio da pomogne onima koji su vredeli, a nije imao ko da im pomogne. Pored knjiga koje je napisao, koje će ostati u vrhu srpske književnosti, sastavio je i jednu antologiju koja se malo pominje – „Poslednje priče pisane rukom”. U antologiji su priče koje nisu primetili zvanični kritičari.
Radivoje Mikić:
Majstorstvo u pričanju priča, Danilo Nikolić je sticao slušajući tokom zimskih večeri u Vitomirici kod Peći usmene pripovedače. Od njih je nasledio i ljubav prema Metohiji, ljubav koja je bila toliko velika da bi najveći deo njegovog proznog opusa i mogao da se objavi pod jedino tačnim naslovom: „Povratak u Metohiju”, u te rajske predele detinjstva i mladosti. Uspeo je u svojim pripovetkama i romanima da spoji setno-melanholično viđenje ljudske sudbine i sasvim modernu formu, što mu je i omogućilo da postane jedinstvena pojava u srpskoj književnosti. Uz urođeno, a odavno nestalo viteštvo i dobrotu, nosio je i snažnu ljubav prema književnosti, kao sredstvu da se dopre do tamnog jezgra u ljudskom biću. Bio je, kao i Bora Stanković, zagledan u ono što dolazi iz uspomena i što nije moguće u ružnoj svakodnevici.
Marko Nedić:
Danilo Nikolić je bio jedan od onih naših savremenih pisaca koji je u svojim pripovetkama i romanima najuspešnije spajao tradicionalne i moderne književne postupke i teme, usmenu osnovu pripovedanja i melanholiju i radost života. U njegovoj prozi, u kojoj je kao građu često koristio najupečatljivije trenutke iz vlastitog životnog iskustva, evokacija prošlosti ostvarivana je u senci neveselih i neizvesnih slika današnje društvene i individualne situacije njegovih književnih junaka. Njegov emotivni doživljaj Metohije i mladosti provedene u njoj, prenošen u pripovetke i romane rukom izvornog proznog pisca, svedoči o velikoj ljubavi prema tom prostoru i njegovoj kulturnoj i nacionalnoj simbolici. Evokativna nota njegove proze uvršćuje ga u najznačajnije pisce srpske lirske proze druge polovine 20. i prve decenije sadašnjeg veka.
Mihajlo Pantić:
Danilo Nikolić je pisac dugog, tihog, postojanog prisustva u savremenoj srpskoj književnosti, izrastao iz najbolje tradicije našeg realističkog pripovedanja koju je na dostojan način produžio i obogatio. Gotovo nikada u prvom planu ovdašnjih razgovora o književnosti, čak ni u časovima kada je primao najprestižnije nagrade za prozu, Ninovu za roman i Andrićevu za pripovetku, njegovo ukupno delo, sa vršnom tačkom u romanu „Vlasnici bivše sreće” i nekolikim antologijskim pričama, stoji kao čvrsta, nezaobilazna tačka pomenutog tradicijskog niza, kao beočug koji spaja prošlost i savremenost, i stoga se preporučuje budućnosti. Žalim za odlaskom mog Danila, dugogodišnjeg prijatelja, starijeg kolege i sagovornika u ribarskim i drugim prigovaranjima. Znam da će u večnom spokoju sanjati veliku reku i svoju Metohiju.
Random autor