Filmski producent i dvostruki dobitnik Oskara Branko Lustig preminuo je juče u Zagrebu u 87. godini.
Rođen je 10. juna 1932. godine u Osijeku, u vreme Kraljevine Jugoslavije, u jevrejskoj porodici. Govorio je da mu je iz Osijeka ostala u uspomeni reka Drava i komarci, a u tom gradu desio se i njegov prvi susret s filmom. Išli su u bioskop i gledali Mikija Mausa.
Pre početka Drugog svetskog rata išao je u jevrejsku školu, njegovi su se kretali u jevrejskom krugu i nije imao nikakav dodir sa spoljnim svetom. Njegova majka radila je za mnoga dobrotvorna društva u Osijeku, učestvovala u humanitarnim akcijama, skupljala pomoć za Jevreje u Palestini... Sve se promenilo jedne noći kada je njegovim roditeljima javljeno da moraju da napuste Osijek, ispričao je svojevremeno u jednom razgovoru za „Politiku”.
– Kad su ustaše došle u Osijek, pobegli smo u Čakovec kod bake po ocu. Roditelji su spakovali vredne stvari, ukrcali smo se na brod i cele noći plovili Dravom. Roditelji su mislili da ćemo tamo biti sigurniji i bili smo sve do jeseni 1942. godine kada su mene i mamu odveli u Aušvic kao taoce, jer je otac pobegao iz Mađarske, gde je bio pozvan u vojsku.
Čim su stigli u Aušvic, njega i majku su razdvojili i njih dvoje su se sreli tek posle oslobođenja.
– Meni je Aušvic postao potpuno jasan tek posle 1945. godine kada sam počeo da čitam o tome – ispričao je Branko Lustig. – Bio je to ogroman logor. Svi logori u kojima sam bio ogromni su kompleksi sa po 250.000 ljudi. Ja sam imao 10-11 godina, išao sam iz barake u baraku i radio u rudnicima uglja. Nisam kopao rudu, već sam nosio vodu. Kako sam živeo? Živeo sam iz dana u dan, da preživim. Nisam znao koliko meseci sam tu, koliko godina, živeo sam samo da preživim. Kad bi svanulo jutro, gledao sam da ostanem živ taj dan i dočekam noć, da prespavam, a sledećeg jutra sve iz početka. Mnogi logoraši su tako živela, osim onih koji su bili povezani i organizovani. Većina je bila ubijena, i to tako što nisu znali da će se to desiti. Recimo, povedu ih na tuširanje i umesto vode puste plin...
Mnogo godina kasnije, na snimanju filma „Šindlerova lista” u režiji Stivena Spilberga, Branko Lustig, producent filma, doživeo je nervni slom kada je video scenu u kojoj decu teraju u kamione. Prvo što mu je prošlo kroz glavu bilo je da je imao veliku sreću što je ostao živ, ispričao je u pomenutom razgovoru za „Politiku”:
– Setio sam se kako smo mi izgledali u Aušvicu i bilo mi je teško. Spilberg mi je pomogao da se smirim. Inače sam dobro izdržao taj film, jer sam pre toga snimao seriju „Vetrovi rata”, tako da mi je „Šindlerova lista” bila drugi posao u vezi sa tom temom.
Upravo za film „Šindlerova lista”, kao i za „Gladijator” dobio je Oskara, a o toj nagradi je ovako govorio:
– Kad pišu o meni, uvek kažu da sam dobio dva Oskara. To fino zvuči za biografiju, ali Oskar i nije tako velika stvar. On je divan one večeri kada ga dobijete, a već ujutru je ništa. Na kraju se svede na to da uvek govorite kućnoj pomoćnici: „Nemoj da ga trljaš tako jako.” Eto, samo to ostane od Oskara! Najviše vam ostane u sećanju momenat dok ga čekate i kad vam supruga skoči dva metra uvis kad čuje da ste vi dobitnik. Po tome ga bar ja pamtim.
Bežanje iz Aušvica, susret sa majkom, sve su to scene iz života Branka Lustiga, koje kao da su uzete iz filma. Njegova majka se onesvestila kada je saznala da joj je sin živ. U pomenutom razgovoru za „Politiku” Lustig je ispričao da su kad su bežali iz Aušvica bili gotovo goli. Umesto odeće imali su vaške, a njega je spasao jedan gospodin iz Beograda, Jovo Arsenijević, zarobljenik koji je bio poručnik ili kapetan u kraljevoj vojsci. On ga je spojio i sa majkom, jer je sticajem okolnosti čuo i njenu priču, pa povezao stvari.
– Jovo je bio moj anđeo čuvar, možda bih i umro da njega nisam sreo, jer je jako puno ljudi umiralo u tim uslovima. Tražio sam ga kasnije u Beogradu, ali mislim da su njega 1948. poslali na Goli otok i da je tamo i umro – rekao je Lustig.
U Ameriku je prvi put otišao 1984. godine, a Holivud mu je osim dva Oskara doneo mnoge poslove, poznanstva i prijateljstva. Pre nego što se razboleo, živeo je između Zagreba i Los Anđelesa.
G. P.